Istorija

Istorija Srpskog naroda

Napisao: Vladimir Ćorović
(1885-1941)

Crna Gora kao svetovna država

Posle smrti starog vladike Petra I (18. oktobra 1830.), koji je uspeo da stekne izuzetno poštovanje u narodu, upravu nad Crnom Gorom primio je njegov sinovac Rade Tomov, daroviti mladić kome je u to vreme moglo biti svega sedamnaest-osamnaest godina. Mladi čovek, s puno čežnje i života u pesničkoj duši, morao je u tim godinama da navuče monašku rizu, da bi mogao primiti visoki čin koji mu je stric namenio. On to nikad nije mogao da preboli. Sem toga, u toku svoje dvadesetogodišnje uprave, on je nekoliko puta video od kolike je štete po Crnu Goru bilo to, što u odnosu prema Turcima i prema drugim silama nije imala na svom čelu svetovno lice. I s toga se rešio da on bude poslednji vladika-vladalac u Crnoj Gori i da njegov naslednik ne mora više prolaziti kroz monaške stepene.

Kao državni poglavar Petar II imao je dosta teškoća, ponajviše sa skadarskim pašama i susednim Turcima, a ponešto i u samoj kući. Odmah, na početku njegove uprave, porodica Radonića, sa guvernadurskom tradicijom, htela je da iskoristi njegovu mladost i prigrabi što više uticaja na vlast. Mladi Njegoš, koji je od 1833. god. posto vladika, energično je suzbio te pokušaje i članove te kuće prisilio da napuste Crnu Goru. On sam hteo je da se koristi neredima u susedstvu 1831.-1832. god., kad su se bili digli na sultana Mustafa-paša Bušatlija i Huseni-beg Gradaščević. Kako Podgoričani nisu hteli da idu s Bušatlijom on je pokušao da ih podrži u tom stavu i da, kao zaštitnik, dobije taj grad braneći ga tobože za cara, ali nije uspeo. Turci i Arnauti nisu verovali Crnogorcima i u krajnjoj liniji voleli su Bušatliju nego Njegoša. To se videlo i prilikom crnogorskog napadaja na Žabljak, 1835. I na istočnoj strani vladika nije imao pravih uspeha. Kad je Grahovo odbilo da daje danak hercegovačkom veziru Ali-paši poseo ga je ovaj 1836. god. s vojskom, naneviši težak poraz tamošnjim hercegovačkim i crngorskim plemenima. U borbi je poginuo i vladičin brat Jovan i osam drugih Petrovića. Kao Crnogorac od rase vladika je tražio osvetu. Bio je naročito kivan na glavnog junaka turske pobede, na gatačkog gospodara Smail-agu Čengića. Kad je ovaj početkom jeseni 1840. stigao s vojskom u Drobnjak, da kupi harač, napali su ga iznenada, skoro mučki, uskoci i Drobnjaci pred zoru 23. septembra na Mljetičku i ubili ga sa još 80 Turaka. Ta pogibija, koju je vladika od srca pozdravio, postala je vrlo brzo predmet epske pesme, i narodne i umetničke. Najlepše i najbolje delo hrvatske epike, Smrt Smail-age Čengića, koje je ispevao Ivan Mažuranić, nastalo je pod neposrednim utiskom vesti o tom događaju. Sem sa Turcima Njegoš je imao neprilika i sa Austrijancima. Prilikom razgraničavanja došlo je 1838. god. čak i do sukoba i krvi. Vladika je morao popustiti, a Crnogorci su za neka ustupljena zemljišta dobili otštetu. Petar je samo prodao Austrijancima manastire Maine i Stanjević.

U Crnoj Gori on se trudio da digne prosvećenost i uvede red. Otvorio je na Cetinju 1834. god. prvu osnovnu školu sa nekom vrstom internata (s "blagodjejanjima") i osnovao je štampariju. Da bi koliko-toliko obuzdao plemensku i ličnu samovoljnost i uveo zakonitost u zemlji on je 1831. god. obrazovao Senat, sa najuglednijim pretstavnicima iz raznih plemena, kao sudsku i zakonodavnu vlast. Uveo je i policiske organe, "perjanike", koji su bili i neka vrsta vladarske garde. "Gvardije" su u unutrašnjosti zemlje imale karakter opštinskih sudova. Da bi se zemlja i inače uredila trebalo je naći finansiskih sredstava za izdržavanje. S toga je već vladika Petar I zakonikom od 1798. god. bio uveo porez. Ali Crnogorci nisu hteli da taj porez plaćaju; oglasili su ga za harač; i nalazili su da to plaćanje nije u skladu sa slobodom. Vladika Petar II video je, da se nikakva napredna reforma u zemlji ne može izvesti bez sredstava i pregao je, da Crnogorce natera na plaćanje. Imao je s toga mnogo glavobolje i pretrpeo mnogo uvreda. Crnogorci su mislili, da prikupljeni novac ne ide na potrebe zemlje, na uvedene reforme nisu gledali kao na stvari koje su bezuslovno potrebne, i bili su svikli da za njih i njihove potrebe plaćaju drugi. Sem toga, jačim bratstvima nije bilo ni u interesu da jačaju centralnu vlast, jer su na taj način njihova preimućstva nad slabijim bratstvima dolazila u pitanje. Crnoj Gori davala je i ruska vlada stalnu godišnju pomoć od 1.000 cekina, jer sami domaći prihodi ne bi bili dovoljni za sve potrebe. Za vreme gladne godine 1844/5. Crmničani, pod vođstvom Marka Plamenca, digoše čak bunu protiv vladike, koji se u taj mah nije nalazio u zemlji. Buna je ugušena u krvi. Vladika se trudio da održi jedinstvo zemlje i da obezbedi poštovanje zakona i cetinjske vlasti, pa se nije ustručavao od primene vrlo oštrih mera. S toga je njegova vladavina pretstavljana od izvesnih lica kao suviše autokratska i nasilnička. Ali Njegoš nije bio isto što i knez Miloš. Pesnik visokog osećanja imao je vrlo osetljivu dušu, no u sredini, koja je imala junačkih tradicija ali i mnogo neobuzdanog i tvrdoglavog i sebičnog i varvarskog, on se često osećao kao razapet i istinski mučenik. Srpska književnost dobila je od njega svoje najbolje delo, Gorski Vijenac (1847. god.), umno i s puno pesničke snage, originalno i rasno kao retko koja stvar i u drugim velikim književnostima, i duboko proosećano u svakoj reči.

Petar II umro je, još mlad, 19. oktobra 1854. na Cetinju, satrven od tuberkuloze. Pred smrt odredio je kao svog naslednika sinovca Danila, neugledno ćosavo momče, koga su zbog njegovih zelenkastih očiju zvali Zekom. Danilo, rođen 25. maja 1826., imao je dvadeset i pet godina, kad je primio vlast. Njegov stric pripremio je bio ruski dvor, da njegov naslednik ne mora imati monaški, odnosno vladičanski, čin. Trebalo je da tu želju izrazi i narod u Crnoj Gori. Ovom nije bilo teško objasniti, da je u interesu crnogorske borbe za slbodu da dobije svetovnog poglavicu, jer su Turci redovno tvrdili da je Crna Gora njihova oblast, a da su vladike u njoj došle do vodećeg mesta zahvaljujući samo svom duhovnom položaju. Crnogorski zbor, po savetu jednog ruskog izaslanika, primio je 1. marta 1852. predlog, da njihova država postane nasledna kneževina i, prema tom, prirodno, i sa svetovnim poglavarom. Pre toga, Danilo je energičnom ličnom intervencijom osigurao na Cetinju vlast za sebe, koju je hteo da uzme stric mu Pero, pretsednik Senata. Sam kralj Nikola Petrović opisao je u memoarima živu i mučnu scenu tog objašnjavanja. Kad je Danilo došao u Petrograd, da se pretstavi caru Nikoli, koga su, s Rusijom zajedno, javno oglašavali već odavno u Crnoj Gori kao svog pokrovitelja, on je tu otvoreno priznat kao knez. Po međunarodnim ugovorima Crna Gora nije dotad priznavana nigde ni kao vazalna, a kamo li kao nezavisna država; niti je, tako isto, igde bilo javno priznato Rusiji pravo, da bude pokrovitelj Crne Gore i da može uticati na menjanje državne uprave u toj zemlji. Ali se tokom vremena stvorila takva praksa. Crna Gora se smatrala i oglašavala kao nezavisna od Turaka, a Porta je, u XIX veku, iz obzira prema Rusiji trpela crnogorsko odmetanje, ali ga nije priznavala. Rusija je, isto tako, sama uzela pravo da posreduje za Crnu Goru ne samo na Porti, nego čak i u Beču, i to su na oba mesta svikli da primaju, iako im nije bilo po volji.