Posle napada na Kotor turski zapovednici su rešili da kazne Pivljane i Nikšiće, koji su pomagali Mlečanima. U ekspediciji, kojoj se pridružio i Čelebija, učestvovalo je 10.000 vojnika. Za ta naša plemena Evlija piše, po bog zna čijim obaveštenjima, da su "ovejani Hrvati". Oni, veli, s hercegovačkim pašama "govore jedino s vrhovima od andžara", pa zbog toga "upravnik te oblasti njima nikoga ne sme da pošalje". Na tom putu Turci nisu imali nikakvih većih borbi od značaja, ali su opljačkali oko 12.000 komada sitne stoke. Pobunjenici su se bili povukli u svoje planine. Evlija kazuje da su pohvatali izvestan broj ljudi i da su našli bogat plen u dragocenim stvarima, ali to ne prelazi okvir opštih mesta. U njegovom prisustvu je Sihrab Muhamed paša oštro ukorio Dubrovčane, što su pomagali hrišćanima, i njihovog je poslanika dao zatvoriti.

Iz ovog vremena je veoma važan i putopis Engleza dr Edvarda Brauna. Njemu je upala u oči činjenica, da mnogi naši ljudi u Sremu, s porodicama zajedno, stanuju u zemunicama. "Kad smo tuda prolazili jadni hrišćani su se sklanjali u svoje rupe kao pitomi zečevi". Taj stari način života održavao se ne samo iz ekonomskih razloga, što su te kuće, kopane u peščanim bregovima ili u ravnici bile relativno veoma jevtine, nego još više s toga, što nisu privlačile pažnju turskih prolaznika i drugih kesadžija. Te čiste zemunice ili kolibe-zemunice, sa jednim malim gornjim delom iznad zemlje, bile su niske, s malo prostora, veoma uboge. Jednom engleskom putniku izgledale su "kravlje štale u Engleskoj čistije i udobnije od seoskih kuća na Balkanskom Poluostrvu". Takvih zemunica bilo je najviše u Sremu; u krševitim dinarskim oblastima prevlađivao je tip malih kamenih koliba. Izvesne porodice izrađivale su vremenom i takve zemunice s više pažnje. Braun bar izrično veli, da su ih "nalazili u boljem stanju nego što smo očekivali." Tako su podizane čak i izvesne crkve. Pojedine zemunice imale su i po više odelenja, a sve odžake na krovu. Prozori su pravljeni ili pod krovom ili su na samom krovu probijane rupe, takozvane "viđelice". Da su u takvim stanovima higijenske prilike bile veoma nepovoljne ne treba, mislimo, naročito ni naglašavati. Pomor dece, i danas još, kazuje dovoljno rečito na mnogo strana po našim selima, kako su higijenski uslovi strahovito primitivni.

U svom putopisu Braun je pominjao i veliku nesigurnost u zemlji i po putevima. Sigurnosti nije bilo isto tako ni po velikim drumskim hanovima. "Da bi se putnici zaštitili od razbojnika bubnjari se postavljaju na opasnim prolazima, da daju znak da nema opasnosti". Sem razbojnika na putnike su nasrćali i vukovi, naročito noću, a i psi. Kazne za razbojništva i hajdučiju bile su vrlo stroge, ali ih nisu mogli istrebiti. To je, s jedne strane, u izvesnim oblastima postala neka vrsta privrede (u Crnoj Gori postoji, na primer, čitav ciklus narodnih pesama i pričanja o grabljenjima stoke i četovanju), a s druge je bila znak revolta. U svakom slučaju svedočila je ta hajdučija o popuštanju javne bezbednosti ne samo na granicama, nego i u unutrašnjosti. "Žao mi beše jadnih hrišćana kad sam video u kakvom strahu žive u tim krajevima; sklanjahu se čim bi nas videli da idemo prema njima".

Usled te nesigurnosti stradali su mnogo promet i trgovina. Trgovački karavani išli su samo u velikim grupama i sa oružanom pratnjom. Turske vlasti popuštale su u staroj revnosti i sve više uvodile režim bakšiša. Bez njega se poslovi ili nisu nikako svršavali ili vrlo sporo. Mnogi su udarali takse i carine i namete po svojoj volji izmišljajući šikane raznih vrsta. Dubrovačke arhivske knjige ovih vremena pružaju u tom pravcu dokaze u izobilju. Sem toga i stari putevi, na koje se u doba Sulejmana Velikog toliko polagalo, postojali su sve zapušteniji i gori, a novi se nisu gradili, ili veoma retko.

To je bio jedan od razloga zbog kojih je počeo da osetno opada i stari polet Dubrovačke Republike. Piraterija u Sredozemnom Moru smetala je u velikoj meri trgovački promet, a kopneni putevi na Balkanskom Poluostrvu ograničavali su šire veze. Stari rudnici su jedva životarili i sve se više svodili na tip primitivnih samokova. Novih izvora za oživljavanje trgovine nije bilo, a i koliko ih je bilo nisu dopadali u dubrovačke ruke. Prihod Republike, koji je u XVI veku cenjen na 58.000 dukata godišnje, počeo je sve više da opada. Opadao je isto tako u zaleđini broj stoke i stočnih proizvoda, koji su stolećima išli u Dubrovnik i preko njega. Od XVII veka dubrovačka plovidba dobila je u istočnom delu Sredozemnog Mora opasne konkurente u francuskom, holandeškom i engleskom brodarstvu, koje je bilo bolje i razvijenije od njihovog. Ali najteži udarac zadao je Dubrovačkoj Republici strašni zemljotres, koji je 6. aprila 1667. po novom, licem na Veliku sredu, zadesio grad. Udar, koji je počeo malo pre sedam sati pre podne, upropastio je pola Dubrovnika, sa velikim brojem njegovih građevina. Propala je Velika Gospa, a znatno oštećen knežev dvor. Nastradao je posebno onaj deo grada, koji je bio podignut na nasipima. Računa se, da je grad od 6.000 svojih stanovnika izgubio preko dve trećine, sa velikim delom imanja i starih nasleđa. Pod ruševinama je poginuo sam knez sa senatorima i mnogo uglednih lica. More se naglo povuklo iz luke razbijajući lađe ili ih ostavljajući da se nasuču. Brnja Đorđić je s bolom govorio, da je to "rasat naše otadžbine", veći utoliko, što je zemljotresu sledio i požar. Naročitu pustoš izazvale su eksplozije barutnih magacina. Bilo je, naravno, i bezdušnog grabeža. Potres je zahvatio i druga mesta u Primorju, naročito u Boki Kotorskoj. Stradao je i Trebinjski manastir Tvrdoš. U legendu, međutim, ide pričanje o strahovitom stradanju ostrva Lopuda. Dubrovački kapital trošio se posle toga na opravku grada i nije mogao biti investiran u nova trgovačka preduzeća. Današnji Stradun i zgrade podignute oko njega potiču sve iz vremena posle te Trešnje, koja je u gradu, pod tim imenom, zapamćena kao najteža katastrofa. "Ostadosmo kao tica na golu kamenu" poručivali su u Carigrad, moleći da se ima obzira prema njihovoj nesreći i da im se smanje danci i drugi tereti. Celo područje Republike, po popisu od 1673/4. god., imalo je svega oko 22.000 stanovnika.

I književnost nije više u Dubrovniku imala starog poleta. Smetao joj je i u velikoj meri uticaj strogih isusovaca, koji su uzeli nastavu u svoje ruke i vršili inače duhovni pritisak u gradu koji se dotle razvijao u duhu talijanske obnove. S isusovačkim uticajem nastalo je i intenzivnije učenje latinskog jezika i s tim u vezi i negovanje domaće latinske književnosti. Latinski pišu i pevaju čak i neke žene. Jedini pravi književni talenat ovog perioda bio je Ignjat Đorđić (1675-1737.), učeni teolog i istoričar, ali i dobar pesnik, sa dosta osećanja i sa prilično duha. Nauka je, međutim, stala veoma dobro i dala je nekoliko veoma visokih imena, ali je najveći deo njenih pretstavnika radio na strani, gde su uslovi za rad bili daleko povoljniji. Među njima su najčuveniji matematičari Marin Getaldić i Ruđer Bošković, čovek XVIII veka; istoričar i arheolog Anselmo Banduri, prvi naš vizantolog; lekar Đuro Baljivi. Kao najbitniju karakteristiku dubrovačkog duhovnog zanimanja posle potresa Pavle Popović ističe "napor da se pribere i očuva sve ono što je nekad činilo slavu grada Dubrovnika"; "osamnaesti vek je možda najviše vek istorije, arheologije, prepisivanja rukopisa, skupljanja građe, a najmanje vek čiste literarne produkcije." Naročito se stvaraju akademije, učena društva, prvenstveno za rad na jeziku i potom istoriji; ali, kao za ironiju, službeni jezik ponekih od tih akademija, bio je talijanski. Već tada se radilo, po primeru stranih učenih društava, da se izda veliki trojezični rečnik: srpski, latinski i talijanski.