Od turskih i muslimanskih graničnih junaka bio je veoma na glasu Mustaj-beg Hasunović ili Mustaj-beg Lički. Bio je kapetan Bihaća od 1642-76. god., a njegov tast Jusuf-beg Filipović bio je lički sandžak-beg. Muslimanske epske pesme naročito slave njegove smele zalete u Hrvatsku i "Unđurovinu". Poginuo je 1676. god. Kuna Hasan-aga bio je aga u Kninu, a izgubio je glavu u borbi s hajducima 1653. god. Mnogo se pominju Hrnjica Mujo, kladuški aga i čuvar Krajine i Bojičić Alija, koji se boji vezira "kolik’ đoge svoga". Ovaj drugi je bio dizdar u Zadvarju. Zarobio je 1663. pet makarskih fratara, dva đaka i jednog momka, dok je šestog fratra pogubio. Sve žive robove prodao je u Livnu janičarima za 500 groša. Ali je, zato, posle nekoliko nedelja, na novom podvigu, platio glavom. U epskim pesmama muslimanskim njihovi junaci se ponajčešće sastaju u Udbinu, gde mimo propisa vere, kao i hrišćanske delije, piju razna pića u "pjanoj mehani" i dogovaraju se šta da rade prema neprijateljima na Krajini. Njihov interes je vezan, prirodno, za najužu okolinu, ali pojedini se junaci rešavaju i na smelije podvige, čak do Malte ili do "vlaške Indije." O Kandiji nema, koliko ja znam, posebnih muslimanskih narodnih pesama; ali o turskim borbama radi nje svakako se govorilo i jedan muslimanski pesnik XVII veka iz Bosne, Kaimija, u vrlo neukim i slabim stihovima očekivao je njen pad i pretio hrišćanima posle te pobede.

Zapovjedi Isukrst;
"Turčite se, digni prst",
Obori se na tle Rist
Kad vam ode Kandija.

Izvesna obnova turske snage nastala je od 1656. god., otkad je sultan Muhamed IV kao svog prvog saradnika uzeo starog i čestitog Muhameda Ćuprilića, nekadašnjeg momka u dvorskoj kuhinji. Pošto je kratkim putem i bez obzira raščistio stanje u prestonici bacio se svom snagom na Mlečane i postigao vidne uspehe. Njegov sin i naslednik Ahmed nije imao sreće u borbi s Austrijancima (1664. god. pretrpeo je poraz u bitci kod Sv. Gotharda), ali je ipak sklopio vrlo povoljan mir. Nad Mlečanima je međutim Turska odnela konačnu pobedu, osvojivši 1669. god. Kandiju.

Iz ovog vremena očuvan je jedan veoma zanimljiv i bogat podacima izveštaj o stanju u Turskom Carstvu, koji potiče od turskog putopisca Evlije Čelebije, savremenika svih ovih događaja. Čelebija je prošao svu prostranu Tursku Carevinu i video je, i čuo, i zapisao mnogo stvari. On nije svuda pouzdan, ima istočnjački metod preterivanja, i prima za gotovo sve što mu se kaže, ali je, pored svega toga, ipak od izvesne koristi. Tada je, na pr., Zemun bio malo naselje sa nekih 400 kuća, bez čaršije, koje je svoje potrebe podmirivalo u Beogradu, koji je bio važan centar cele oblasti. Mitrovica sremska bila je pretežno turska varoš sa 12 mahala i mnogo džamija i medresa. U unutrašnjosti Srbije priča za Užice da je bilo vrlo napredna varoš sa 4.800 kuća i 1.140 dućana. U Srebrenici je primetio da narod dobija gušu od njene vode. U istočnoj Bosni zadivilo ga je bogatstvo šume, koje traje sve do naših dana. Sarajevski grad sa 17.000 kuća bio je jedna od najznamenitijih varoši na zapadu Turskog Carstva, u kojoj su se sticali trgovci od Mletaka do Perzije. U Livno je bilo preneseno sedište kliškog sandžak-bega, pa je cela varoš pretvorena kao u tvrđavu. "U svake kuće ima za rat mazgali". To je bilo potrebno za odbranu od čestih uskočkih prepada. Ne budući nikom na udarcu lepo se razvila Banja Luka sa svojih 45 mahala i 13.700 kuća. "U hercegovačkom sandžaku imadu dva uredna šahera, jedno je Foča, a drugo Mostar". Skoplje, najrazvijeniji grad Južne Srbije, sa mnogo zanata, imao je 2.150 dućana i bio sredokraća prometa.