Kao i Mletačka Republika, prema kojoj je izgradila svoje uređenje, i Dubrovnik je bio aristokratska republika. Na njenom čelu nalazili su se do 1358. god. mletački plemići, iz ponajboljih kuća, sa mandatom od dve godine dana. Ostale vlasti bile su dubrovačke. Svi punoletni plemići sačinjavali su Veliko Veće; njihov najveći broj iznosio je 1319. god. 241 člana. Izvršnu vlast imalo je Malo Veće, koje je s knezom zajedno brojalo 12 članova. Veće Umoljenih (Consilium Rogatorum) s nejednakim brojem članova (od 45-60), u stvari Senat, stvaralo je "po pravilu zakone i sve važnije odredbe u unutrašnjim i spoljašnjim poslovima". Velik ugled imalo je sveštenstvo, koje je na području Dubrovačke Republike bilo isključivo katoličko. Najstariji red bili su benediktinci, koji su osnovali svoj veliki manastir na Lokrumu. Franjevci i dominikanci podigli su svoje manastire blizu dva jedina izlaza iz grada; prvi na Pilama, a drugi na Pločama. Oni su tako simbolički bili neka vrsta gradske straže, duhovne i fizičke. Kroz te dve kapije nije sve do XIX veka prošla nikad nijedna tuđinska vojska kao osvajač.

Imajući potpunu svoju samoupravu, ne postradavši nikad i ni od koga u svom gradu, Dubrovčani su se osetno dizali. U gradu se postepeno gomilalo bogatstvo, koje je donosila trgovina po Balkanu i sa lepom trgovačkom flotom po celom Sredozemnom Moru. Može se sasvim dobro pratiti po trgovačkim obračunima, po mirazima i testamentima u gradskim knjigama kako se u dubrovačkim porodicama množe predmeti od srebra, skupih tkanina i bogatije pokućstvo. Sa Srbijom su odnosi od XIV veka vrlo srdačni, jer najveći deo tamošnjih rudnika drže dubrovački trgovci bilo sami, bilo kao ortaci. U Brskovu, Rudniku, Trepči, Novom Brdu i po drugim mestima njihove su kolonije bile vrlo jake. Od 1325. god. imali su Dubrovčani u srpskom kraljevstvu i svoj pravi konzulat, a konzula je, s užim delokrugom, bilo već od kraja XIII veka. Posle se konzuli javljaju i u drugim zemljama susedstva, s kojima je trgovački promet postajao sve intenzivniji.

S materialnim blagostanjem dizalo se i duhovno. Mladi plemići dobijali su vaspitanje ne samo u svom gradu, nego mnogi i u Italiji. Grad, istina, nije imao nekih viših škola, ali se trudio da dobavlja dobre učitelje. Pozivani su učitelji i za slovensku pismenost, i to ne samo za Dubrovnik, nego i za Ston. Crkvena umetnost razvijala se lepo. Graditeljstvo, u romanskoj tradiciji, ima nekoliko objekata nesumnjive vrednosti. Divona, očuvana do danas, sa lepom lođom romanskog stila i vrlo ukusim prozorima podignuta je XIV veka. U to vreme, naročito u prvoj polovini XIV veka, bili su u gradu u modi prozori "saracenski", uobičajeni po obalama južne Italije i Španije. Lepi knežev dvor, rađen s puno ukusa i pažljivo, dovršen je 1425. god. U današnjem svom obliku potiče, s preradama, iz 1462. Nemamo, na žalost, bližih podataka o dve glavne dubrovačke crkve, onoj Gospe i Sv. Vlaha, pošto su obe stradale za vreme velikog zemljotresa od 1667. god., pa su obnovljene tek početkom XVIII veka. Crkva Sv. Spasa dovršena je 1520. god., ali se nije računala među najreprezentativnije građevine. Mnogo se polagalo i na crkveno slikarstvo. Sama vlada je već krajem XIV veka pomagala umetnike sa strane stavljajući im u dužnost, da poučavaju i po nekog Dubrovčanina. Tako je, na pr., 1389. god. data plata "grčkom slikaru" majstoru Jovanu iz Drača; 1390. sklopljen je ugovor sa slikarem Stojkom Druškovićem, očevidno nekim našim čovekom; a bilo je slikara i iz Italije i Ugarske. Zgrade pojedinih plemića bile su pune umetničkih predmeta, ali ponajviše tuđih. Lepo se razvila kod nas zlatarska umetnost i njeni predmeti su služili često i za izvoz, ali prvenstveno na Balkan.

Današnji izgled dubrovačkih zgrada i ulica potiče mahom iz XVII veka, posle pomenutog strašnog zemljotresa. Kuće su kamene, solidne, sa po tri-četiri sprata, ali bez naročitih ukrasa. Ulice su tipično talijansko-primorske, uske i mračne. Sve manje-više vode sa stepenicama prema bregu, jer je prostor Straduna i pijace vrlo teskoban za pravi razvoj grada. Kuće izvan gradskih zidina dizane su visoko na podnožju susednih bregova i do njih se ide uz mnogobrojne i prilično strme stepenice (u gradu za to postoji izraz "čini skale"). U samom gradu, gde se iskorišćavalo svako slobodno mesto, ima vrlo malo bašta i zelenila, nego je sve gusto i zbijeno. Malo daha daju kućama terase i poneko vrlo usko dvorište.

Izvesni naši ljudi iz unutrašnjosti dolazili su preko Dubrovnika i njegovih ljudi u dodir sa zapadnom kulturom. Neki su se tu i vaspitavali, kao Balša sin Đurđa Stracimirovića, ili kao neki bosanski plemići (n. pr. Brailo Tezalović). Iz Dubrovnika su se, u priličnim količinama, izvozile u naše zemlje razne vrste svite, brokata, kadife, i drugih skupocenih materija, koje su se sviđale našoj srednjevekovnoj vlasteli. Dubrovčani su učili našu unutrašnjost i raskošnijoj hrani i piću, malvasiji, južnom voću i raznim mirođijama. Bogat je bio izvoz boljeg oružja, posuđa i lepšeg nakita. Da su naši ljudi već XV veka poznavali material i da se nisu dali lako prevariti svedoči najbolje slučaj Hercega Stepana, koji je izazvao spor sa dubrovačkim trgovcima zbog lažnih kamenova mesto diamanata na jednom plaštu. Iz unutrašnjosti se izvozila stoka, stočni proizvodi, vosak i od kraja XIII veka naročito rude: olovo, bakar i srebro.