Pred očima Dubrovnika popadale su redom, u kratkom razmaku od nekih četrdeset godina, sve naše slobodne države Srbija, Bosna, Hercegovina, Crna Gora. Četvrt veka samo iza njih bila je srušena i mađarska kraljevina. Jedina je u tom opštem brodolomu ostala pošteđena mala Dubrovačka Republika. A ostala je pošteđena ne samo zato, što je bila malecna i politički potpuno bezopasna, nego što je, prateći budno događaje, pažljivo izbegavala da dade povoda za sukobe. Njezini neprijatelji prebacivali su joj, da, iako je Republika strogo katolička država, u njezinoj politici nema nimalo prave hrišćanske solidarnosti i da se ona stavlja u službu Turske i preko obaveza, koje se traže od jedne vazalne države. U Dubrovniku je, nesumnjivo, u državnim poslovima razum uvek vladao nad osećanjem. Toliko propovedana potreba hrišćanske solidarnosti gurnula je poslednjeg bosanskog kralja u rat s Turcima, ali se u sudbonosnom času ne nađe niko sa strane, da stradalniku priskoči u pomoć. Mađarska, mezimac papske kurije, pala je isto tako ostavljena sama sebi. Kroz Rim su 1527. god. pustošile hrišćanske čete gore nego da su bili Turci. Domalo moćne hrišćanske države, kao Francuska, tražiće savez s Turcima. Šta se onda moglo zameriti malom Dubrovniku, što se nekom avanturističkom poduhvatom nije izložio sigurnoj i beskorisnoj propasti?

Dubrovčani nisu bili nikakav politički činilac, niti su imali političkih ambicija. Bili su, u glavnom, dobri trgovci, koji su u težnji da dobiju više mogućnosti za rad tražili stalno naslona na onu silu, koja je u izvesnom periodu pretstavljala glavnu snagu na Balkanu. Tako su do 1205. god., s malim prekidima, priznavali vrhovnu vlast Vizantije; od 1205-1358. bili su podložnici mletački, koji su im slali svoje plemiće za knezove; od 1358-1526. stajali su pod zaštitom Ugarske. Srpskim vladarima davali su za slobodnu trgovinu po njihovoj zemlji poklone u novcu i sviti, a od vremena Uroša I uveden je stalni godišnji danak od 2.000 perper, koji se od Dragutinova vremena plaćao o Mitrov-danu i s toga se zvao "svetodimitarski dohodak". S Turcima su Dubrovčani stupili u veze od 1430. god. šaljući im svoja poslanstva, a 1442. su dali zakletvu vernosti sultanu i poslali mu prvi godišnji poklon u vrednosti od 1.000 dukata.

Po staroj lokalnoj legendi, koja je ušla u književnost, Dubrovnik je podigao mladi slovenski Kraljević Pavlimir, čiji su pretci zbog domaćih smutnja morali da beže u tuđinu i da se stane u Rimu. Otud se vratio, na poziv, mladi kraljević da savlada protivnike, povrati red i kao krunu rada podigne Dubrovnik. Kao što je nekad Eneja, bežeći iz Troje, došao u Italiju da njegovi potomci dignu Rim i izvedu sintezu Istoka i Zapada, tako je, po ovoj legendarnoj kombinaciji, stigao i Pavlimir iz Rima, da stvori simbiozu romansko-slovenskog elementa i njegove kulture, toliko karakteristične za celo naše Primorje.

U stvari, Dubrovnik je nastao iz dva naselja: slovenskog brdskog Dubrovnika i romanskog Raguziuma, koji se digao na malom ostrvu i koji su naselile izbeglice iz bliskog Epidaura. Dodir između Slovena i Romana bio je na tom području živ i neposredan, što jasno pokazuje veliki broj očuvanih romanskih naziva mesta, kao Cavtat, Konavle, Brgat, Rožat, Šumet, Bulet i sl. Sloveni i Romani zasuli su, posle izvesnog vremena uski morski kanal između grebena, zvanih Penatura, kod današnjih Pila i posle ceo Stradun, i tako su stvorili zajednički grad Dubrovnik-Raguzium, Raguza. I danas je još očuvano ime starog slovenskog Graca, koji je štitio nekadašnje slovensko naselje. Dubrovnik se širio postepeno na račun susednog humskog i trebinjskog područja i plaćao je za zemljište i vinograde godišnji najam, zvan mogoriš (margarisium), od po 60 zlatnika humskim i trebinjskim vladarima. Kao luka Dubrovnik i njegov Gruž imaju svoj razvoj da zahvale jedino trgovini i izvozu iz njegova zaleđa, Huma, Travunije i Raške, koji su se proširili na veći deo Srbije i dobar deo Bosne. U staro vreme glavna središta dalmatinskog primorja u administrativnom i trgovačkom pogledu behu Salona i Narona; Epidaur, koliko se zna, nije imao većeg značaja. S toga je i razumljivo, što je legenda stvaranje Dubrovnika vezana za jednog susednog slovenskog plemića, koji gospodari Trebinjem.

Dubrovnik se razvio naročito od XII veka, posle trgovačkih ugovora sa Nemanjom i banom Kulinom. Od XIII veka u njemu počinje prevlađivati slovenski elemenat. Činovništvo i poneki trgovci i zanatlije dolazili su u Dubrovnik iz raznih mesta Italije, a naročito iz Mletaka; gradska aristokratija osećala se kao romanska i negovala je tu kulturu; ali je široki puk bio pretežno slovenski i u gradu i u njegovu području. Već u XIV veku i kod aristokratije ima primetne slavizacije, a od XV veka grad u ogromnoj većini nosi slovensko obeležje. Veliko Veće Republike donelo je 26. oktobra 1395. ovaj izvanredno važni zaključak: "Unapred niko iz krajeva gornje ili donje Dalmacije niti iz ijednoga stranoga kraja ne može se učiniti niti postati građanin Dubrovnika, niti se učiniti niti potvrditi u Velikom Vijeću Dubrovnika, nego je jedino Malo Vijeće slobodno da imenuje za građane Dubrovnika one ili između onih koje grad Dubrovnik drži i smatra za Slovene, na načine i po običajima kojima su i dosad Sloveni pravljeni i primani u građanstvo Dubrovnika."

U gradu se naročito cenila sloboda. Njoj je Dubrovnik zahvaljivao, mimo sve druge gradove Primorja, svoj privredni i svoj kulturni procvat. Mlečani su izvesno vreme s ljubomorom pratili njegove trgovačke veze, ali nisu uspeli da ih spreče, iako su to češće puta pokušavali. Istina, Dubrovnik se trgovački digao sa mletačkim kapitalom. Eksploataciju rudnika u Srbiji i Bosni, koja im je donela glavno bogatstvo, Dubrovčani su mogli početi u većoj meri tek sa kreditima iz Mletaka. Štiteći se od prepada i sa kopna i sa mora Dubrovčani su opasali svoj grad sa u ono doba neosvojivim, odlično građenim bedemima, koji su i do danas očuvani. Te gradske utvrde održavali su uvek u najboljem radu i bdili su u njima sa strogošću koja nije znala ni za kakve izuzetke. Kad je u pitanju bila sloboda građani su se rešavali i na veoma velike žrtve. I trgovac je dobro razumevao da cena za slobodu nikad nije plaćena skupo. S toga je sloboda - libertas isticana kao glavni cilj cele državne politike. "Ona se ne prodaje ni za sve zlato", pisalo je na gradskim bedemima; njoj su ispevane i najoduševljenije pesme dubrovačke književnosti.