Turska nasilja u Srbiji nisu prestajala. Izveštaji koje je dobijao prota Matija tokom januara i februara 1815. god. pretstavljali su stanje da ne može biti crnje. Iako u taj mah nije imao nikakve krivice bio je 13. februara ubijen Stanoje Glavaš, pomagač Milošev u smirivanju uzbuđenja oko Hadži Prodanove bune, a tražene su glave i drugih istaknutijih lica, koja su ostala u zemlji. Prećeno je i Milošu Obrenoviću. Ovaj je odmah potom pitao u Beč ima li ikakvih izgleda na uspeh "da se branimo, da ne puštamo ovako nevin narod da se kolje i istrebljuje." Zabrinuti, videći da nisu više ni u čem sigurni, ljudi počeše da sve više misle na ustanak. Bolje poginuti u borbi i zameniti glavu, kad već mora da se mre. Tokom marta počeše tajni sastanci i dogovaranja. Miloš Obrenović izvukao se iz Beograda od vezira, koji ga nije puštao, samo lukavstvom. Izgovorio se, da za otkup nekog roblja, koji je trebao predati vezirovom ćehaji, mora prikupiti novac kod kuće i od svojih ljudi. Čim je došao kući, u Crnuće, bio je posvećen u celu stvar i određen za vođu ustanka. Oprezan i mudar Miloš nije hteo nagliti sa pokretom. Hteo je sačekati da gora olista, da obavesti prijatelje preko granice, da pohvata veze i spremi nešto municije.

Mada spreman da ga sluša, narod je, u ogorčenju, ipak hteo da požuri događaje. Arsenije Lomo već 8. aprila poče akciju u Jasenici, pa je prenese i u Kačar. Za njim ustadoše i drugi. Videći da više nema odlaganja Miloš je u Takovu, na Cveti, 11. aprila objavio ustanak. On je tom ustanku postao prirodni vođa, i kao ugledan vojvoda od ranije i po opštoj želji naroda.

Sulejman-paša, odlučan i prek, preduzeo je brze mere da uguši ustanak. Uputio je odmah u zemlju Imšir-pašu, svoga ćehaju, zatvorio je granicu i počeo sa zatvaranjem uglednijih ljudi. Imšir-paša pošao je ravno na Čačak, koji su Srbi bili opseli, i napao je na srpske šančeve na brdu Ljubiću. Borbe oko srpskih položaja trajale su nekoliko dana, iako Srbi nisu imali dovoljno oružja. Za to vreme knez Miloš je razbio Turke kod Paleža, polažući mnogo na to, da tu važnu skelu na Savi, potrebnu radi održavanja veza i doturanja raznih potreba, dobije u srpske ruke. Preko nje su odmah prešle u Srbiju nekolike ugledne ranije vođe, kao Stojan Čupić, Petar Moler, prota Smiljanić i dr., prenesavši nešto oružja i municije. Odmah potom zauzeto je Valjevo. Posle tih uspeha Miloš je pošao na Ljubić vodeći sa sobom i dva topa, koja je dobio. Borbe u šančevima oko Morave bile su vrlo oštre. U njima se naročito istakao Tanasko Rajić, koji je poginuo braneći do poslednjeg daha poverene mu topove. U tim borbama poginuo je i Imšir-paša. Njegova pogibija pomela je Turke i oni su već 29. maja napustili Čačak. Mesec dana potom osvojen je, posle borbe, i Požarevac. Miloš je računao od prvog časa s tim, da će mu se valjati miriti s Turcima, pa je s toga preporučivao i lično se brinuo, da se s turskim robljem postupa što bolje i čovečnije.

Da bi ugušila ustanak što pre Porta je uputila na Srbiju dve vojske. Prvu, od Niša, vodio je rumeli valis Morašli Ali paša, a drugu, od Bosne, bivši veliki, a tad bosanski vezir Kuršid-paša. Sulejman-paša, na koga je padala sva krivica zbog pobune, branio se tim, da ustanak pomaže Austrija i da on, prema tome, ima druge motive. U stvari, Austrija se nije pokazivala nimalo sklona da ma šta pomogne Srbima; naprotiv, činila im je dosta svakovrsnih teškoća. Ali je zato uradila dosta Rusija. Ruski pretstavnik tražio je u Carigradu da Turci odustanu od upotrebe oružja u Srbiji, a ruska vojska dobila je zapovest da se počne pribirati na Prutu.

Miloš Obrenović nije hteo da se suviše izlaže dok ne vidi kakav će biti razvoj događaja i ko će ga i kako prihvatiti. Iskustvo stečeno u situaciji Prvog Ustanka nagonilo ga je da bude veoma obazriv. On je stalno govorio, da su Srbe na ovaj očajni korak naterali zulumi Sulejman-pašini, a da su oni inače verna raja. S toga on i ne napada ni na jedan od "carskih" gradova. Kuršid-paši je na Drini uputio pozdrav i izjavu pokornosti, ali ne i bezuslovne predaje. Čak je poručivao, da će, ako ustreba, borbu i nastaviti. I doista, kad je Ibrahim paša sa povećom prethodnicom stigao na Dublje srpska vojska ga je 14. jula napala i razbila. Sam je paša bio zarobljen. Miloš se prema njemu ponašao s mnogo obzira i vratio ga je Kuršidu skoro kao prijatelja. Za to vreme osetio se kod Turaka izvesni preokret. Skupljene vojske nisu prelazile u napadaj, nego su čekale. Paše su nudile pregovore. To je bila jasna posledica konačnog sloma Napoleonova i turskog straha od ruskog posredovanja. U Carigradu se želelo da se izbegnu eventualni ruski protesti i opomene; jedno, što bi to ohrabrilo Srbe i produžilo njihov otpor, i drugo, što su se bojali razgovora o neizvršenoj osmoj tački Bukureškog Ugovora.

Kuršid-paša, više vojnik, koji se sa Srbima nosio od 1807. god., bio je krut i apsolutan. Njegova je poruka glasila, da raja ne može ostati s oružjem. Marašlija je bio više diplomata i brže je shvatio položaj. On je Srbima, naprotiv, govorio da nose za pojasom, ako hoće, i topove, samo neka budu odani sultanu i da od svog pitanja ne stvaraju opšti zaplet. Miloš je znao, da između ove dvojice paša postoji surevnjivost koji će se od njih dvojice moći pohvaliti da je rešilo srpsko pitanje, i s toga je igrao vrlo vešto. On je pošao s namerom da primi sve što se ponudi, pa da stalno traži dalje, ne izlažući narod novim naporima. Jer je video dobro da postoji razumljiv strah u narodu pred turskom silom i da je razočaranje 1813. god. ostavilo jasna traga u moralu boraca. Miloš sam, po svojoj prirodi, bio je više diplomata nego vojnik, a i osećao je, da položaj u taj mah više traži onog prvog nego ovog drugog. Videći da je Marašlija popustljiviji od Kuršida Miloš se s njim i nagodio. Srbi su propustili, da jedan deo pašine vojske prođe za Beograd, pa su tu vojsku čak i snabdevali sa hranom, i uputili su jednu svoju deputaciju na pregovore u Carigrad. Posle toga počelo je raspravljanje o pravim pogodbama za mir. Srbi su za osnovu pregovora uzimali poznati Ičkov mir iz 1806. god. Njihov stav pomogla je Rusija, koja je 18. septembra službeno skrenula pažnju Porti na svoj interes za srpsko pitanje i na osmu tačku Bukureškog Ugovora.