Istorija

Istorija Srpskog naroda

Napisao: Vladimir Ćorović
(1885-1941)

Između dva svetska rata

Veliki svetski rat likvidiran je pregovorima o miru, koji su 1919. i 1920. god. vođeni u Parizu i njegovoj okolini. Glavni je bio Versaljski Mir potpisan u starom kraljevskom dvoru 28. juna te godine između saveznika i Nemačke. Nas je on interesovao u drugom redu; imao je da uredi, u koliko se ticalo naše države, samo materialne stvari u pitanju reparacija. Saveznički cilj je bio, da se u Nemačkoj "uništi za svagda militaristički duh", ali on, kao što se zna, nije ostvaren. Ugovor sa malom Austriskom Republikom, koja je preostala iza sloma Habzburške Monarhije, sklopljen je 10. septembra 1919. u Sen-Žermenu; sa Mađarskom u Trianonu 4. juna 1920.; i sa Bugarskom u Nejiu 27. novembra iste godine. Poslednji je, i za Jugoslovene više formalno, sklopljen mir sa Turskom u Sevru 10. avgusta 1920.

Povlačenje granice između Austrije i naše države prošlo je bez velikih teškoća na severu, a na zapadu, u Koruškoj, morao je za izvesnu zonu biti sproveden plebiscit. On je ispao na štetu u tom kraju nedovoljno nacionalno svesnih Slovenaca. Mađari su se dugo opirali "komadanju" područja krune sv. Stevana, ali su na kraju morali popustiti. Bugari su nam u Nejiu ustupili strumičku oblast i u starim granicama strateški važne srezove caribrodski i bosiljgradski. Tim ugovorima sa Austrijom, Mađarskom i Bugarskom naša država je dobila svoje sadašnje granice, dosada najveće u istoriji Srba, i Hrvata, i Slovenaca. Ona obuhvata 247.542 km2, i prema tom je najveća država na Balkanskom Poluostrvu.

Mnogo je lakše išlo sa nekadašnjim protivnicima, nego sa talijanskim saveznikom. U Italiji su izvesni elementi bili od prvog dana protivni stvaranju velike Jugoslavije, jer nisu hteli da na istočnoj obali Jadranskog Mora, koje su oni želeli gledati kao svoje jezero, dobiju jakog i konsolidovanog suseda, za koga su verovali da bi im mogao postati takmac ili protivnik. Sem toga u Italiji su se već tada javljali prohtevi da zakorače na Balkan i počnu tamo svoje ekonomsko širenje i političku dominaciju. Posle boljševičke revolucije u Rusiji i sloma Austro-Ugarske verovali su, da mogu bez opasnosti sukoba s nekom velikom silom početi taj posao, a srpsko-bugarsko neprijateljstvo i međusobno nepoverenje olakšavali bi im rad. Polazne tačke imale su im biti Albanija i Dalmacija. S toga su odmah, posle primirja u jesen 1918., počeli sa progonjenjem i interniranjem naših ljudi i sa znacima neskrivenog neprijateljstva prema nama. Na konferenciji mira njihovi zahtevi išli su mimo Londonski Ugovor. Kako su Engleska i Francuska bile vezane tim paktom u Londonu mi bi verovatno prošli rđavo u pitanju zapadne obale, da se za naše opravdane želje nije toplo založio američki pretsednik V. Vilson. On je branio etnički princip i pravo samoopredeljenja naroda, a odbijao čisto imperialističke zahteve. Pregovori s Italijom trajali su dugo i bili su puni kriza. Prijateljske sile bile su, među ostalim, predvidele i malu državu Rijeku pod suverenitetom Lige Naroda, i na to rešenje pristale su bile i Jugoslavija i Italija. Ali je taj pristanak bio neiskren. Pomagan od talijanske flote upao je iznenada, 12. septembra 1919., pesnik Gabrielo Danuncio, inače vođa talijanskih nacista, u Rijeku i poseo je taj grad, da bi ga "spasao" za Italiju. Jugoslovenska vlada oslanjala se na svoje moralno pravo i savezničke obzire, ali je najposle, pod pritiskom Engleske i Francuske, morala popustiti i 20. novembra 1920. potpisala je sa Italijom ugovor u Rapalu. Granice su u njemu određene onako kako ih danas imamo, samo je za Rijeku bilo rešeno da će postati, sa svojim užim područjem, zasebna država. Rapalski ugovor sastavljao je sa talijanske strane grof K. Sforca, prijatelj sporazuma, a jugoslovensku vladu zastupali su kao glavna lica Milenko Vesnić i A. Trumbić. Sforca piše, da se posle toga iskreno nadao boljim odnosima, ali do njih nije došlo. Italijani sami nisu poštovali stvorene ugovore. Već 3. marta 1922. zaposela je talijanska vojska Rijeku i uvela talijansku vlast. Skoro još neosušeni ugovor bio je pogažen na način, koji je vređao svako pravno osećanje. Društvo Naroda, koje je bilo stvoreno posle rata da posreduje među narodima i državama, da međunarodno pravo uzme kao osnovu cele svoje delatnosti i da celo društvo vaspitava u poštovanju zakona i ugovora, bilo je nemoćno da popravi stvar. Ono uopšte nije imalo dovoljno mogućnosti za stvarne sankcije protiv onih koji se ogreše o pravo. U izvesnim slučajevima moglo je samo delovati protiv malih, ali protiv velikih bilo je nemoćno. Takav slučaj bio je i sada, u pitanju Rijeke. Kad se videlo da ne može izmeniti stvar jugoslovenska vlada nagodila se 27. januara 1924. sa talijanskom. Priznala je aneksiju Rijeke Italiji i sklopila pakt o prijateljstvu i uzajamnom pomaganju da se očuva mirovnim ugovorima stvoreni poredak. Neptunskim konvencijama od 20. juna 1925. uređena su glavna saobraćajna i pravna pitanja u vezi sa Rijekom.

Moglo se s pravom očekivati da novih potresa neće biti. Od svršetka rata vlade su se u Italiji često menjale i nisu imale dovoljno autoriteta. Radnički nemiri uzimali su ponekad opasne razmere; 1920. god. bilo je u zemlji ništa manje od 1880 štrajkova. Protiv radničkih buntovnika organizovao je Benito Musolini, bivši socijalista, aktivan novinar i odličan agitator, fašističku stranku sa idejama antiboljševičkog nacionalističkog socijalizma. Njega je s početka pomagala talijanska industrija i sama vlada, dok nije noću 27. oktobra 1922. izvršen čuveni pohod na Rim njegovih pristalica u crnim košuljama i dok nije, dan potom, Musolini, kao novi šef vlade, uzeo vlast u svoje ruke. Musoliniju je trebalo izvesnog vremena da učvrsti svoj položaj, a kad ga je učvrstio on se otkrio jasno kao naš bezuslovni protivnik. Njegova je ideja bila, da Italija primi na se ulogu starog Rimskog Carstva, da postane prava imperija, i da bude vodeća sila u Sredozemnom Moru. Pravci njegove ekspanzije bili su, u prvom redu, Balkan i severna Afrika. Kad je rešio pitanje Rijeke on je počeo akciju u Albaniji, nastavljajući stare normanske, anžujske i mletačke tradicije. Iz Albanije je hteo po svaku cenu da potisne naš i grčki uticaj i da tu zemlju smatra kao isključivu oblast svoga protektorata. Naša vlada mešala se u albanske stvari i uticala je znatno na tamošnji razvoj događaja. Svojim nesmotrenim mešanjem u severnoj Albaniji, kad je pomagala stvaranje Miriditske Republike i kad je čak prebacila nešto vojske preko granice, izazvala je u jesen 1921. protest engleske vlade i Lige Naroda. U Rimu na to se mešanje krivo gledalo i pre Musolinijeva dolaska na vlast i posle njega. Kad je 1924. god. došla u Albaniji na vlast takozvana nacionalna grupa Fan Nolijeva i kad je počela, u sporazumu s Bugarima, opremati kačačke čete protiv naše države, naša vlada je posredno pomogla da se sruši Fan Noli. Bivši šef vlade, inače ne mnogo skrupulozni Ahmed beg Zogu, čovek koji se služio svim i svakim, našao je skloništa na našem području i tu je uspeo da organizuje grupu svojih pristalica, i da krajem te godine sruši Nolijev režim. Brzo potom on je postao pretsednik Albanske Republike, stvorene po primeru Kemal-pašine Turske. Za njegova vremena likvidirano je pitanje razgraničenja između Jugoslavije i Albanije i Jugoslaviji je konačno ostao manastir Sv. Nauma i kraj oko Vrmoša. Veze između Ahmed-bega i Jugoslavije kvarile su sve planove Italije i ona je pregla da ih pokvari. Kod Ahmed-bega to je išlo dosta lako. Njegovo prijateljstvo odavno se kotiralo na političkoj berzi. Već 27. novembra 1926. sklopio je on savez sa Italijom, koji se vrlo brzo pretvorio u talijanski protektorat. Potom se 1. septembra 1928. proglasio kraljem.

Ugovor o prijateljstvu iz 1924. god. pocepan je u Rimu još iste godine. Neprijateljstvo protiv Jugoslovena iskazivalo se javno i u svakoj prilici. Slovenci i Hrvati u Istri i Gorici bili su gonjeni sistematski; njihove škole i ustanove ne samo da su zatvarane, nego su i rušene. Bugarska i Mađarska dobile su u Rimu pouzdanog pomagača za svoju antijugoslovensku i revizionističku politiku; protiv nas se s planom radilo i u Grčkoj. Crnogorska emigracija napuštala je postepeno Italiju, ali su za to iz Rima s planom pomagali hrvatski separatizam, a kasnije i prihvatali hrvatske odmetnike. Početkom proleća 1927. došlo je bilo do opasne krize. Italija nas je tad optužila da spremamo upad u Albaniju, a 19. marta dala je izjavu, da to ona ne bi mogla ravnodušno podneti. Jugoslovenska vlada, potpuno svesna da je nedužna, suzbila je energično tu optužbu i ponudila neposrednu kontrolu javnosti u kom bilo obliku.

Videći očigledno talijansko neprijateljstvo i osećajući talijansko podrivanje svog položaja u celom susedstvu i na svima granicama, jugoslovenska vlada je 11. septembra 1927. potpisala već ranije ugovoreni pakt prijateljstva sa Francuskom. Italija, koja je već poodavna počela voditi s Francuskom manje-više otvorenu borbu za prevlast u Sredozemnom Moru, primila je taj pakt s neskrivenim negodovanjem. Još istog meseca odgovorila je na nj tim, što je 22. novembra sklopila vojni savez sa Albanijom na dvadeset godina. Jugoslovenski pakt prijateljstva s Italijom, koji je u Rimu bio tako malo poštovan i čiji je rok isticao 27. jula 1928., nije više obnavljan.

Od balkanskih država mi smo svakako imali najviše teškoća s Bugarima. Mada je posle rata vlast tamo uzela u ruke zemljodelska stranka sa Aleksandrom Stamboliskim, koji je bio protivnik rata sa Srbijom i koji je želeo iskreno bolje odnose, stvari ipak nisu mogle da krenu na bolje. U zemlji su postojali mnogi činioci, javni i tajni, koji nisu hteli da se pomire sa stvorenim stanjem. Maćedonski emigranti i njihovi prijatelji, takozvani "makedonistvujušči", bili su najaktivniji agitatori, koji su na sve strane, u zemlji i na strani, radili na tom da se maćedonsko pitanje drži stalno otvoreno. Da bi Evropa obraćala stalno pažnju na nj oni su organizovali sistematsku četničku akciju, koja je u Jugoslaviji i Grčkoj vršila teroristička dela i poticala narod na otpor. To je dovelo u leto 1922. do ozbiljnog protesta grčke i jugoslovenske vlade u Sofiji. Stamboliski sam nije mario makedonistvujušče, a video je i da oni ometaju i konsolidaciju same Bugarske i njezine odnose sa susedima. U novembru 1922. on je došao u Beograd, iskreno voljan da se nađe neki izlaz. Posle toga, 23. marta 1923., došlo je do pregovora i sporazuma u Nišu o zajedničkim merama za čuvanje granice i suzbijanje četničke akcije. Taj dogovor stao je Stamboliskog glave. Makedonstvujušči, vojska i građanska opozicija izvršili su 9. juna 1923. prevrat u zemlji, trebeći zemljodelske vođe. Sam Stamboliski bio je mučen i ubijen 14. juna. Nova vlada, sa Aleksandrom Cankovom na čelu, ponikla iz takve grupacije i takve situacije, nije mogla biti prijateljska prema Jugoslaviji. Kako nisu smeli uzeti otvoren stav Bugari su tada počeli organizovati takozvane trojke na jugoslovenskom području i vršiti mučke prepade i ubistva. To je u Jugoslaviji izazvalo energične represivne mere i skoro hermetičko zatvaranje granice. Diplomatski odnosi održavali su se samo formalno i pretili su svaki čas da se prekinu. Sofiska vlada traži otvoreno naslon na Rim, održava veze s njim, i istupa na svima javnim forumima protiv Jugoslavije.