 |
|||
 |
|||
 |
|||
 |
|
|
|
|||
|
|||
|
|||
|
|
|
|
Knez Miloš je 1833. god. postigao svoj poslednji veći uspeh u Srbiji. Po hatišerifu od 1830. god. Turci su bili dužni da vrate Srbiji šest, napred pomenutih, nahija. Ali to oni nisu hteli da učine. Jedno, što nisu hteli da jačaju dojučerašnje odmetnike, a drugo što je to izazivalo proteste i nezadovoljstvo u njihovim redovima. Porta, koja je znala koliko su njene reforme nepopularne, nije želela da ustupcima teritorialnim, koje je i inače obećala preko srca, otežava svoj položaj. I s toga je na sve načine odugovlačila izvršenje obaveza. Knez Miloš je sa svoje strane stalno požurivao rešenje. Za vreme odmetništva Mustafe-paše skadarskog i bosanskih begova on je nudio usluge i jednoj i drugoj strani, da bi tako sam lakše došao do cilja. Mustafa-paši je bilo mnogo stalo do toga, da ima Miloša kao pomagača, verujući da će mu to pomoći i da će Porta, bojeći se zapleta, pre popustiti. Kad je Porta, zahvaljujući veštini i energiji velikog vezira Rešid-paše, ostala pobednik prema buntovnicima, knez Miloš se rešio da sam preduzme nešto, jer nije bilo nade da će mu se uskoro dati prilika koju bi bolje iskoristio nego ova koja je izmakla. U pograničnim oblastima nije bilo teško izazvati pokrete. U Jadru i Rađevini, kao i u Starom Vlahu, nastale su teške prilike posle ugušenja bosanskog ustanka i posle režima, koji su uveli pobedioci. U drugim oblastima nije bilo potrebno dugo čekati, da se jave nasilja bilo pojedinaca, bilo čitavih grupa. Tako su, na pr., tri brata Frenčevića iz Kruševca, u novembru 1832., bili ugrabili dve pravoslavne devojke iz Mozgova, da ih silom poturče. To izazva prirodno uzbuđenje u okolini. Narod u Župi prihvati za oružje. Knez Miloš prihvati oberučke tu priliku. On je raspirivao ustanak i na drugim stranama, u Svrljigu, Crnoj Reci i na istoku, a u isti mah izveo je i vojsku na granicu. Na Porti se zabrinuše. Ruska diplomatija, koja je htela da poštedi Turke, morala je popustiti i savetovati, da se zadovolji knez Miloš, kako se ne bi stvorili novi zapleti. Posle dugih pregovora došlo je u maju 1833. do sporazuma. Srbiji je pripojeno šest traženih nahija i ona je tako znatno, skoro za celu jednu trećinu svog dotadašnjeg poseda, bila povećana i pojačana. Poznati veliki nemački istoričar Leopold Ranke, koji je prvi izložio Evropi srpsku borbu za oslobođenje, smatrao je za dužnost preporučiti knezu Milošu, da Srbiju, toliko simpatičnu u borbi za narodnu slobodu, učini i nosiocem istinske građanske slobode, slobodarskom u svakom pravcu. To je s naglaskom podvlačio u svojoj mnogo čitanoj knjizi. Ali knez Miloš nije ispunio njegova očekivanja. Miloš je bio čovek veoma bistar i vrlo vešt i dovoljno mudar i zahvaljujući njegovoj izuzetnoj pribranosti i potrebnoj odlučnosti u teškim momentima Srbija je postigla vidne uspehe. Miloš je bio svestan koliko su ti uspesi zavisili od njegove ličnosti i osećao je svoju vrednost. Poučen iskustvom iz Prvog Ustanka on nije hteo dozvoliti, da se drugi ljudi, s manjim zaslugama, penju do njegove visine i da mu kvare posao. Ličan i u osnovi autokratska priroda, kao svi jaki ljudi, on je bio bezobziran u čuvanju svog mesta i ugleda. Tražiti od njega da bude neki liberalni vladalac zapadnog tipa značilo je tražiti nešto nemoguće. U jednoj zemlji gde je do nedavno vladala apsolutna turska vlast Miloš je imao pred sobom kao primere samo vezire i paše i u četvrt samo suverene knezove Vlaške i Moldavske. I kad je primio vlast on je u stvari postao srpski vezir, sa istim manirima i bez malo sa istim shvatanjem vlasti. U svojoj ruci je usredsredio manje-više sve: i spoljašnju politiku, i upravu, i sudstvo, i trgovinu. Srbiju je smatrao prosto kao svoj pašaluk. Imao je i velikih ličnih mana. Bio je gramžljiv na novac, iako ga nije žalio i davati kad je trebalo; voleo je da se igra s ljudima i da ih ujeda do srca; u pitanju morala bio je strog prema drugima, a sebi je dozvoljavao sve. Nije onda nimalo čudo, što je stekao velik broj neprijatelja i što je odbio mnoge ranije pristalice i saradnike. "Sa vladanjem Vaše Svetlosti", pisao mu je Vuk Karadžić 1832. god., "niko tamo nije zadovoljan, ama baš niko, osim vaša dva sina." Pobuna protiv kneza bilo je od početka njegove vlade. Videli smo kako su prošli Cukić, Moler, Sima Marković i dr. God. 1821., kad se javio ustanak u Vlaškoj, digoše se u požarevačkoj nahiji Stevan Dobrnjac, brat poznatog vojvode Petra, i Marko Abdulić, knezovi požarevačke i moravske knežine. Miloš ih je optuživao, izgleda ne bez osnove, da su se digli u sporazumu s Turcima, da oslabe srpsku centralnu vlast. Buna je bila brzo ugušena i ostala je bez većih posledica. Početkom 1825. god. izbila je druga i opasnija pobuna, koja je bila zahvatila više nahija. Glavni, vrlo popularan, buntovnik bio je bivši pop, Miloje Popović zvani Đak. Ljudi su se bunili protiv "kneževskog zuluma", a u pokretu je bilo i jasnih simpatija za Karađorđa. To se, u ostalom, vidi i po tom, što je ustanički zbor držan u Topoli. U borbi kod tog mesta, 22. januara, pobunjenike je potpuno razbio vođa Miloševe vojske, Toma Vučić Perišić, gružanski knez, raniji momak Milošev i jedan od najhrabrijih ljudi svoga vremena. Iduće godine pokušao je u blizini Beograda Đorđe, sinovac slavnog junaka Vase Čarapića, ali je i s njim bilo brzo svršeno. Bilo je i drugih manje značajnih pokušaja. Sve je, u glavnom, prolazilo dobro, jer uticajniji ljudi u narodu nisu želeli da se izazivaju smutnje u zemlji dok nije prečišćeno pitanje o njenom položaju. |
|
|
