SGrađanski stalež postojao je samo u Primorju i upravljao se, sa plemićskim vodstvom, po svojim propisanim zakonima ili statutima. Svi važniji gradovi, Dubrovnik, Kotor, Bar, Drivast, Ulcinj i dr. imali su svoje statute, od kojih su nam neki do danas očuvani. U unutrašnjosti građana je bilo vrlo malo. Još u XIV veku pisao je jedan zapadni putnik, kako Srbija gotovo i nema tvrdih gradova, a i što ih ima oni su bez rovova i zidova. "Zgrade i dvorovi kako kraljevski tako i ostalih plemića sagrađeni su od brvana i od drveta; niti ja tamo gde videh dvora ili kuće od kamena ili od zemlje, manj u latinskim gradovima na primorju". Naše gradske kolonije u unutrašnjosti razvile su se uz rudarska mesta, kao Brskovo, Srebrenica, Fojnica, Rudnik, Novo Brdo, Janjevo, Kratovo itd., gde su bila naselja saskih rudara i primorskih trgovaca. To su s početka bili trgovi i tek su se vremenom razvili u gradove. Od kraja XII veka pod srpsku vlast počinju dolaziti stari gradovi Maćedonije Skoplje, Prilep, Ohrid, Ser i dr., a na severu odavno izgrađeni Beograd. Dobar deo starih rimskih naselja ostao je napušten i neiskorišćen, u ruševinama.

Narod se u glavnom vratio svom starom zanimanju: stočarstvu i zemljoradnji. Stočarstvom se bavio, istina posredno, i sam kralj, kao u XIX veku knez Miloš. Njegova stoka imala je na trgu prednost pred svakom drugom. Bosanski kraljevi su u masama izvozili svoj sir preko Dubrovnika. Kao u staroj domovini, gajila se u glavnom ovca i svinja, a u manjoj meri goveda, koze i konji. Hranili su ih na livadama i senom, koje je poznato svima Slovenima. Da je između naših doseljenika i starih balkanskih stočara bilo živa dodira i tesnih uzajamnih veza vidi se najbolje po tom, što je sve do danas za stočarske predmete i proizvode ostalo u našem jeziku vrlo mnogo romansko-vlaških i arnautskih naziva. Vuna se zove: kaba, reja i ruda; pastiri se kupe u katune; sir se naziva: urda, kačkavalj, kunuzdra, bučalina, šulina; suho meso zove se pršut; sir se donosi u bronzinu. Povici i usklici za životinje gotovo su istovetni kod nas i kod Arnauta, a isto tako i nazivi za pojedine životinje. Iz tih starih vremena je i običaj bačija i naziv balija za jednu vrstu muslimanskih stočara. Stočari su se kretali po celom Balkanu, leti u planine, a zimi u humnine; zbog njihovih ispaša, solila i planina dolazilo je od pamtiveka do teških sukoba. Pastirskih zajednica, koje slučaj tako zanese, ima ponekad i u mestima gde se ne bi očekivale. U stolačkom kraju, u sred Hercegovine, nalazimo u XIV veku Burmaze, očevidno pastire albanskog porekla. U arbanaskom zot znači ,gospodin’, a u Hercegovini postoji ugledno brastvo Zotovića. Tokom Drine, sve do iza Srebrenice, prodrlo je nekoliko arbanaskih reči i održalo se tamo u takozvanom "banalačkom" tajnom govoru. Od stočarskih arbanaskog su porekla: kaljac, kaljče – konj, miš – meso, ćem – pas; a od drugih: buke – hleb, ruša – vino, vajza – devojka, viza – voda. Vrlo je važna pojava, koju je zabeležio J. Cvijić, da sve stočare pri njihovim važnijim kretanjima "zovu Arnautima, pa i kad su srpskoga porekla". U Solunsko Polje, pitomo i pogodno za zimovnik, silazili su stočari ne samo iz mađedonskih i albanskih strana, nego čak i iz Pešteri. "Škrijelji iz sela Borovštice", kazuje Bor. Milojević, "spuštali su se sa svojim stadima preko Novog Pazara, Mitrovice i Skoplja niz Vardar i početkom zime stizali u okolinu Lugadinskog Jezera". Bogastvo u stoci bilo je u našim stranama vrlo veliko; broj se, naravno, ne zna, ali od stoke su živeli čitavi krajevi i oblasti.

Sem stočarstvom, primorski naši krajevi i ljudi oko velikih maćedonskih jezera bavili su se još i ribolovom. U narodne pesme ušla je "riba od Ohrida". Neretljani su tom zanimanju pridodali još i gusarstvo, koje je dugo ugrožavalo trgovinu na Jadranskom Moru.

Rano se pominje i lov na mnogobrojnu divljač u velikim i teško prohodnim šumama. Sinovi župana Vlastimira poslali su bugarskom knezu Borisu dva psa i dva sokola kao "gostinsko uzdarje", a za lov sa sokolovima priča se već u biografiji Sv. Ćirila Solunskog, da je to "običaj bogatima". Mladi Nemanjin Rasko izgovorio se ocu, pred beg u Svetu Goru, da ide u lov na jelene. Kao u staroj postojbini, kože zbijenih životinja služile su ne samo za domaću upotrebu i zimsko odelo, nego i za izvoz i za plaćanje dažbina. U Hrvatskoj je za to najviše služila kuna i otud je došla ne samo na banski novac, nego i u zemaljski grb.

Gonjen i goneći, u borbi i pljački, spustio se slovenski elemenat sa raznih strana istoka i severa u dunavsku dolinu i odatle u unutrašnjost Balkana. Još primitivan i usplahiren čitavim vrtlogom Seobe Naroda on je zapao u balkanske šume i klance, s početka vrlo malo siguran da će tu i ostati. S nepoverenjem su pratili novi došljaci ne samo svaki pokret vizantiskih vlasti, nego i kretanje svojih saplemenika i brzo su, u grabljivosti primitivaca, stali srtati jedni na druge, da bi, uzajamno istrti, bili sigurniji za plen. Historija balkanskih Slovena, u prvim vekovima njihova života na Balkanu, to je niz sukoba sa susedima i vlastima, koji ih potiskuju ili pokušavaju podjarmiti, uzajamno vrebanje i nepoverenje, i postepeno privikavanje na novo zemljište i kulturu nove sredine.