Krajem XV veka Crna Gora je bila pridružena skadarskom sandžakatu. Početkom XVI stoleća pošlo je za rukom Skender-begu Crnojeviću, trećem poturčenom sinu Ivan-begovom, da se Crna Gora izdvoji iz tog sandžakata i da se preda njemu na upravu. Kao "sandžak crnogorski i primorski i svoj dioklitiskoj zemlji gospodin" on je upravljao tom oblašću od 1514-28. god., vodeći računa o starim tradicijama i osetljivosti zemlje. "Nismo mi kao bosanski sandžak i ostala nepoznata gospoda", pisao je on jednoga dana Mlečanima, nego stari Crnojević koji zna nasleđe svoje kuće. Posle njega Crna Gora je ponovo vraćena skadarskom sandžakatu, a kao pretstavnik turske vlasti smatrao se vojvoda. Inače, ona je kao upravno-sudska jedinica bila kadiluk. Kroz ceo XVI vek, sve do njegovog kraja, Crnogorci se ne ističu nigde kao naročiti ustanici i borci protiv Turaka, ne čak ni onda, kad se ratno bojište bilo sasvim primaklo njihovim granicama. Lokalni sukobi nisu uzimali nigde opštiji karakter. Kameni krš katunske nahije nije privlačio turske spahije da se tamo smeste i razbaškare kao u dolinama Zete i Lima. Samo stanovništvo, pretežno stočarsko, živelo je, kao i ono u albanskim brdima, po starim običajima i pravima, nesmetano u svom načinu života ni od novih turskih vlasti, kao što nije bilo remećeno ni od ranijih. Živeći u čisto plemenskoj organizaciji, koja je imala svoja osveštana predanja i načela, svoje sudstvo i neku vrstu svoje upravne organizacije, nisu imali ni potrebe da dolaze mnogo u dodir sa turskim vlastima. Turci su, u administraciji prilično uprošćeni, imali uvek izvesnih obzira prema naslećima lokalnih uprava i njihovim shvatanjima. Stanovništvo je davalo Turcima, kad je moralo, propisani harač, ali ubogo i oskudno gledalo je na sve načine da izbegne tim obavezama.

Pojedini pisci crnogorske istorije ne mogu lako da se pomire s tim činjenicama. Iako je već poodavno, naročito posle studija I. Ruvarca i J. N. Tomića, izvedeno na čisto pitanje o odnosu Crne Gore prema Turskoj nađe se još uvek ljudi, kao, na pr., dr N. Škerović, koji će i 1927. god. tvrditi, da "o stvarnom priznavanju turske vlasti i podanstvu Crnogoraca Turskoj ne može biti govora". "Istina, međunarodno pravo ne zna za C. Goru kao za državu sve do 19 vijeka. Ali Crnogorci znadu - u prkos međunarodnom pravu - da su oni od vajkada bili i ostali slobodni". Ta se pitanja ne raspravljaju ovako neozbiljnim frazama, niti se njima mogu izmeniti nesumnjive činjenice. Mlečani i Dubrovčani, kao prvi i dobro obavešteni susedi, znali su dobro i zabeležili su u više izveštaja i akata, kako je Crna Gora formalno turska oblast i kako je to ostala sve do pred kraj XVII veka.

Pećanac Derviš Agić Sarvanović uspeo je 1592. god., da se skadarski sandžak podeli na dvoje i da on, kao sandžak-beg crnogorski, dobije Ulcinj, Bar i oblasti od Bojane sa Crnom Gorom. God. 1592/3. došao je na Cetinje Akan-bali čauš, da izvrši teftiš, odnosno popis stanovništva za harač. Crnogorskih kuća nabrojano je u Katunskoj nahiji 461, u Ljubotinju 369, u Plješivcima 65, u Lješkopolju 414, u Crmnici 347. Ali već 1614. god., u čuvenom opisu Kotoranina Marijana Bolice, Crna Gora se spominje ponovo kao deo skadarskog sandžakata. Kao glava Crnogoraca toga vremena pominje se riječki vojvoda i spahija Vujo Rajčev, kao u hercegovačkim Donjim Vlasima Milisav Miloradović. Od pokreta Srba pred kraj XVI veka, za vreme patriarha Jovana i nikšićkog vojvode Grdana, i Crna Gora sve češće i sve vidnije pokazuje svoje nezadovoljstvo. Njeni ljudi učestvovali su u nekoliko borbi i pokreta. Čuven je bio naročito poraz koji su 1604. god. naneli u Lješkopolju skadarskom sandžak-begu, kad je pošao da im s vojskom uzme "uobičajeni tribut" (l’ ordinario tributo), za vreme onih velikih meteža hrišćanskog pokreta na tim stranama. Ali već 1612. god. pominje se odlazak nekih njihovih glavara u Carigrad, zajedno s crnogorskim kadijom, da traže izvesna olakšanja i da se tuže na mletačko susedstvo.

Pravi pokret za oslobođenje Crne Gore od Turaka javlja se tek za vreme Svetog Saveza, krajem XVII veka, i to iniciativom Mletačke Republike. On, kako smo videli, u ovaj mah nije imao uspeha, ali je ipak ostavio jaka traga i veliku omrazu između Turaka i Crnogoraca. Glavno delo crnogorske, a najlepše pesničko delo cele srpske književnosti, Gorski Vijenac Njegošev, prikazuje oslobođenje Crne Gore na drugi način. U njemu je težište mržnje preneseno ne toliko na Turke osvajače, koliko na domaće poturice, njihove pomagače, koji onemogućuju unutrašnje pribiranje plemena i osposobljavanje za jedan opšti narodni pokret. S toga se oslobođenje Crne Gore imalo izvesti tako, da se te poturice ili ponovo krste, ili da se istrebe. Istraga poturica, tako zamišljena, izvedena je, po predanju, jednog badnjeg večera po celoj zemlji. Po Njegošu, glavni pokretač te akcije bio je vladika Danilo Šćepčević, posle prozvan Petrović, rodom sa Njeguša. On je bio izabran za crnogorskog vladiku 1697. god., a hirotonisao ga je ne susedni pećki patriarh Kalinik, nego Arsenije III, 1700. god., u Sečuju. Postoji predanje, da je dopao ropstva kod nekog Demir-paše, koji ga je mnogo mučio i pustio tek posle plaćenog otkupa od 600 cekina. Otad, on je, veli se, želeo da se osveti i da "očisti" zemlju od Turaka. U jednom zapisu, koji se njemu pripisuje, kaže se, kako je on navaljivao na crnogorske glavare od jednog roka do drugog da izagnaju Turke između sebe, ali da Crnogorci ne smedoše "uložiti". Kad su Turci, doznavši za to, počeli da mu prete vladika je zovnuo Vuka Borilovića i četiri brata Martinovića i zatražio je od njih, ili da udare na Turke, ili će on napustiti Crnu Goru. Oni su pristali na akciju tek kad im je vladika dao još trojicu svojih ljudi. Na Božić, pre zore, 1707. god., pobili su oni ćeklićke i cetinjske Turke sve, koji ne htedoše da se pokrste. Akcija je s crnogorske strane prošla bez ikakvih težih žrtava; ranjen je bio samo jedan vladičin momak.