Dok je Ivan Crnojević lutao po Italiji tražeći pomoći Mlečani su pregovarali s Turcima o granicama njegove države gledajući da spasu bar Grbalj i Paštroviće koje je sultan hteo da prisvoji. Ivanovi ljudi, među njima i jedan njegov rođak, pokušali su da izvedu neku pobunu u Crnoj Gori, ali je turska snaga bila i suviše jaka, da bi oni mogli postići kakva uspeha. Glasovi koje je Ivan dobijao iz otadžbine i susedstva nisu bili mnogo utešni; naprotiv, doživeo je da vidi čak kako se sultanova vojska iskrcava i u Italiji. Skrušen, on se u Loretu, pred čuvenom Bogorodičnom slikom, zavetovao da će podići hram u svojoj državi Majci Božijoj, ako se bar ona smiluje na nj i pomogne mu da se vrati u otadžbinu.

Na glas o smrti sultana Mehmeda i o neredima u Turskoj požurili su u svoje zemlje i Skender-begov sin, Leka Dukađin i Ivan Crnojević. Prošli su kroz Dubrovnik sredinom juna. To je onaj čas, kad su mnogi poverovali da će se moći naneti osetni udarci turskoj sili, koja se trošila u građanskom ratu. Ivan Crnojević bio je bolje sreće nego Vlatko Hercegović. Turci nisu protiv njega upotrebili nikakve veće snage i on se, posle nešto borbe, mogao učvrstiti u zemlji. Ali ne više u zetskoj ravnici niti u Žabljaku, nego u vrletnom i teško pristupačnom Kršu pod Lovćenom, odakle mu je bila starina i gde je, u neposrednoj blizini, imao mletačku granicu. Samo, da bi mogao nesmetano opravdati zemlju i obezbediti se za nešto duži period, Ivan je priznao tursku vrhovnu vlast. Otud mu verovatno i narodni naziv Ivan-beg. Na Cetinju on je iskupio svoj učinjeni zavet i podigao je manastir Bogorodičin, koji će, kao nijedan drugi u našoj prošlosti, imati tokom više vekova izuzetan i kulturni i politički značaj. Manastir je bio gotov tokom 1484. god., a posvećen je rođenju Bogorodičinom. Ivan mu je 4. januara 1485. dodelio posebnom ktitorskom poveljom izvesne posede od lovćenske planine do Oboda i odredio je, da tu u buduće bude sedište zetske mitropolije.

Ali je za to vreme pokvario Ivan svoje odnose sa Mlečanima. On je bio ljut na njih ne samo s toga, što ga, po njegovu nahođenju, nisu dovoljno pomagali, nego i s toga, što su bili prisvojili neke oblasti na koje je on polagao pravo (Paštroviće, Čimpicu i Grbalj). Posle izvesne borbe sporazum je postignut na osnovi, da mu Mlečići u ime najma za te zemlje plaćaju 600 dukata godišnje. Ali je sukoba bivalo i posle toga, ponajviše zbog solila na Primorju, važnih za Ivanovu stočarsku zemlju, i zbog ličnih zađevica i krvnih osveta. Mlečani su se 1489. god. tužili na Porti protiv Ivana kao turskog podložnika, ali nisu postigli mnogo, jer sultan nije pravio nikakva pritiska. Odnosi su se popravili tek u leto 1490., kad je Ivan zatražio dozvolu da njegovi ljudi dođu u Mletke kao svatovi, koji bi poveli Jelisavetu Erico, njihovu plemićku, za njegova najstarijeg sina Đurđa. Taj brak imao se izvršiti tek pošto je Ivan dobio za nj prethodno odobrenje od Porte. Republika je pristala na tu vezu u želji da njom popravi svoje susedske odnose sa Ivanom, a i radi budućnosti. Ali Ivan nije dočekao da pozdravi svoju snahu na Cetinju. Umro je dok su svatovi bili na putu, iznenada, krajem jula 1490.

Ivan Crnojević je bio jedan od poslednjih naših dinasta, koji je umro u izvesnoj srednjevekovnoj tradiciji. On pominje svoj "dvor" na Cetinju, ima svog dvorskog vojvodu, i pridvorice, i čak i kefaliju. Uza nj se pominje njegova "vlastela", koja je bila pretstavnik raznih crnogorskih plemena, a čijih potomaka ima još i danas. Sem svog dvora na Cetinju Ivan je imao svoj dvor i na Rijeci, u Obodu, sa malim manastirom Sv. Nikole. U tradiciji srednjevekovnih vladara podigao je i svoju zadužbinu i pomagao, vrlo skromno, ubogu pismenost u svom kraju.

Đurađ Crnojević je, kao mletački zet, popravio donekle odnose sa Republikom, ali je do lokalnih graničnih sukoba, i to dosta oštrih, dolazilo i za njegova vremena. Republika je čak 1493. god. bila prisiljavana da upotrebi i vrlo opore pretnje. Đurđeva žena nije ostavila u Crnoj Gori dobar glas. Nalazilo se da nije bila podesna za tamošnje prilike i da je dosta doprinela razdoru među Crnojevićima. U svojoj zvaničnoj tituli Đurađ se zove samo "blagoverni i bogom hranimi vojvoda Zeti", a za svoje podanike bio je "gospodin" i ništa više.

U našoj kulturnoj istoriji Đurađ se ovekovečio tim, što je prvi doneo u naše zemlje jednu ćirilsku štampariju iz Mletaka. Kad je, kaže on sam, video kako su naše crkve ostale prazne zbog agarenskog grabeža i kako nas teško satire izmailska "železna palica", rešio se da pomogne književnoj obnovi. "Sastavih forme", veli, na kojima je osam ljudi za godinu dana svršilo oktoih. Na čelu tih radnika nalazio se kao intelektualni pretstavnik monah Makarije, dosta učeni pisac knjiških pogovora. Štamparija je radila na Cetinju pri tamošnjem manastiru. Da je bila smeštena na Obodu, kako tvrde izvesni crnogorski pisci na osnovu vrlo nesigurnih predanja, nema potvrde nigde, ni u jednom izvoru. U toj štampariji štampano je od 1493-5. god. nekoliko crkvenih knjiga: ceo oktoih, psaltir, jedan molitvenik i možda jedno evanđelje. Od tih knjiga očuvane su u celini prve dve (od oktoiha samo prva polovina), a za poslednju se zna samo po jednom prepisu iz XVI veka. Cetinjska izdanja sa krupnim i lepo rezanim slovima i mletačkim vinjetama bila su u upotrebi po mnogim našim stranama i bila su na visokoj ceni i tada i mnogo godina docnije.