Velika turska vojska, pod vođstvom samog sultana, krenula je krajem aprila 1439. na Srbiju. Despot nije uspeo da razuveri sultana u njegovim sumnjama, a nije pristao ni da se pridruži njegovoj vojsci, ni da joj kroz Srbiju dozvoli nesmetan prolaz. Srbi toj vojsci nisu mogli odoleti; održali su se, u prvi mah samo Novo Brdo na jugu, i Smederevo na severu, koje je branio despotov sin Grgur i Toma Kantakuzen. Na Srbiju je, kao turski vazal napao i Stepan Vukčić i oplenio je neke njene jugozapadne oblasti. Tom prilikom pala je u turske ruke i Srebrenica. Despot pređe za to vreme u Ugarsku da traži pomoći s uverenjem da je treba dobiti pošto je stradao zbog nje.

Kralj Albreht pokazivao je doista volje da se odazove, ali je imao mnogo teškoća sa nezadovoljnom vlastelom u Mađarskoj, koja je nalazila da je sad najpogodniji čas da traži ograničenje kraljevske vlasti i suzbijanje nemačkog uticaja. Mađari nisu čak dopustili ni da kralj pozove u pomoć nemačke kneževe braneći se tim, da su oni sami dovoljno jaki za odbranu protiv neprijatelja. Kralj s toga, osećajući da nema korena u zemlji, morade ostati pasivan. Sa nešto malo vojske stajao je neko vreme u blizini Titela i Slankamena, ne pružajući teško ugroženom Smederevu nikakve pomoći. Posle tromesečne opsade Smederevo je palo 18. avgusta. Od srpskih oblasti ostala je slobodna samo Zeta, koja nije bila na putu Turcima. Ašik pašina hronika beleži, da je, posle ovog pohoda, od silnog plena "u Skoplju prodavan dečak od četiri godine za 20 aspri".

Malo iza srpske katastrofe umro je, sasvim iznenada, i kralj Albreht, 27. oktobra 1439. Mađarska je zbog toga upala u novu, i još težu krizu i bila je jedno vreme potpuno isključena iz svakog računa za vojničke podvige većeg stila. Za presto se javljalo više kandidata. Despot Đurađ ozbiljno je pomišljao, da njegov najmlađi sin Lazar postane mađarski vladar, tako, što bi se oženio Albrehtovom udovicom. Kraljica je odbila tu kombinaciju kao nemoguću već zbog verskih razloga; ali je divno čudo kako je Đurađ mogao poverovati da bi na to pristali mađarski baroni i visoki katolički klir. Izbor je konačno pao na poljskog kralja Vladislava III, mlado momče sa nepunih petnaest godina. U isto vreme kraljica je rodila i sina Ladislava Posmrče, koji je kasnije imao da naslede dedovu i očevu krunu. Između pristalica dva Ladislava nastale su duge prepirke kome od njih upravo pripada vlast i te prepirke pretile su da se izvrgnu u opasna neprijateljstva.

Murat II nije, naravno, dao čekati na se. On je u proleće 1440. pao s vojskom pod Beograd, a u isto vreme uputio je svoje čete da haraju po Bačkoj i Banatu. Iz same Mađarske nije se moglo ničem nadati. Beogradska posada, ipak, hrabro je izdržala opsadu od punih šest meseci zahvaljujući tome, što joj Turci nisu mogli preseći sve veze preko vode. U jesen sultan je morao da se povuče. Njegova vojska ugrabila je, međutim, preko Save i Dunava bogat plen. "Za jedne čizme su prodavali jednu robinju. I ja ubogi sam za 100 aspri uzeo jednog divnog mladića", beleži Ašik paša Zade.

Despot Đurađ je bespomoćno pratio razvoj događaja. Pomisao da mu sin dođe na mađarski presto potekla je verovatno kod njega ponajviše iz želje, da bi preko njega mogao učiniti nešto više za budućnost Srbije i njeno spasavanje u tom času. Kad je video da se u Mađarskoj ne može postići ništa pošao je da oproba sreću na drugim stranama. Pomislio je, naravno, odmah na svoju Zetu. Pre odlaska zamolio je Mlečane, da na svom području dadu sklonište njemu i njegovoj porodici i da mu ustupe Ulcinj. Mlečani su na prvo pristali, ali su drugo odbili. Šta više, baš tih dana, oko nove 1440. godine, oni su raspravljali o kotorskim porukama, kako Republika treba da uzme Zetu i albanska mesta pre nego što ih Turci posednu, "pošto despot ne može da ih održi".

U Mađarskoj despot nije bio prijatelj novog kralja Vladislava, a ni taj nije mario mnogo despota. Tu zategnutost pojačavalo je naročito to, što je despotov zet Ulrih Celjski bio jedan od glavnih vođa mađarske legitimističke opozicije. Đurađ se u maju 1440. uklonio iz Mađarske, pa je sa područja svog zeta prešao u mletačku oblast. Republikanske vlasti formalno su vrlo lepo primile despota i čak mu obećale da će poraditi da ga izmire s Turcima, ali stvarno za nj nisu mogle učiniti ništa. Iz Mletaka Đurađ je 9. jula pošao u Zetu zadržavajući se na putu u Šibeniku i Dubrovniku. Za to vreme mađarski je kralj oglasio despota kao sumnjiva. Objavljivao je, da je despot održavao veza s Turcima i da mu se čak i tad dva sina nalaze među njima; da su s njegovim znanjem i preko njegove zemlje Turci vršili upade u Mađarsku; i da je despot, kao odmetnik, napustio Mađarsku. Za kaznu on mu je oduzeo velik deo poseda u Mađarskoj, pa i sam despotov dvor u Budimu. Optužbe su bile sasvim neosnovane i podignute su iz osvete, a ne iz uverenja. Despot nije imao nikakve snage, ni da spreči upade Turaka u Mađarsku kao ni upade Mađara protiv Turaka. On je ovog puta nastradao baš s toga što nije hteo da se pridruži Turcima. Ni njegovi sinovi nisu se nalazili među Turcima od dobre volje, nego se jedan nalazio tamo kao talac, a drugi je bio zarobljen prilikom pada Smedereva.