Istorija

Istorija Srpskog naroda

Napisao: Vladimir Ćorović
(1885-1941)

Polet Srbije

Još pred kraj vladavine kralja Aleksandra javljali su se jasni znaci ozdravljenja i reakcije tom stanju truleži. Svet je sve više uviđao da tako ne može i ne sme ići dalje. Već sama pogibija kraljeva bila je očevidna pojava nezadovoljstva i težnje da dođe nešto bolje. U zaveri protiv kralja učestvovali su pretežno oficiri, ali je nezadovoljstvo zahvatilo sve krugove, naročito intelektualne i građanske. Stradija Radoja Domanovića, koja umetnički nije bila od vrednosti, političke basne i pesme Milorada Mitrovića, oštri članci Odjeka, kritički stav Srpskog Književnog Glasnika, koji je pokrenut 1901. god., pod uredništvom Bogdana Popovića, okupio oko sebe sve što je u književnom svetu Srbije bilo najbolje i što se, u manjoj ili većoj meri, nije slagalo sa režimom, unosilo je u naše društvo duh otpora, kritike, traženja novih stvarnih i moralnih vrednosti. Vedri stvaralački duh Jovana Cvijića, koji je verovao u prasnagu naše rase, jačao je veru i upućivao na nove vidike. U našem društvu nikad nije bilo bolje, pozitivnije i čak stvaralačke kritike, kao tada. To je doba Ljubomira Nedića, Bogdana Popovića, Jovana Skerlića, Pavla Popovića. Tad počinje svoj naučni uspon izuzetno daroviti Slobodan Jovanović. U poeziji od početka XX veka razvijaju se s novom snagom Jovan Dučić i Aleksa Šantić, a javlja se Milan Rakić; u pripovetci, u punoj snazi, stvaraju tada Simo Matavulj i Stevan Sremac, dok se lirski pripovedač mačvanskog sela, Janko Veselinović, bio već šablonizirao i istrošio. Pripovedački podmladak pretstavljali su po talentu najsnažniji Borisav Stanković, Ivo Ćipiko, Radoje Domanović, Svetozar Ćorović i Petar Kočić. Branislav Nušić nalazio se tad u službi reakcije i imao je u to doba najslabiji period svog stvaranja.

U oficirskom koru, mesto kastinske izdvojenosti, počela se sve više osećati neposredna povezanost sa narodom. Tražilo se da vojska pokaže svoju vrednost. Mlađi oficiri počeli su da uskaču u Staru Srbiju i Maćedoniju i da se bore kao četnici, dok kod starijih preovlađuju studije i obaveštavanja i putovanja po našim zemljama. Jedno vreme bilo je među oficirima samim oštrih protivnosti između onih, koji su učestvovali u zaveri, i njihovih protivnika, ali ih je izmirila opasnost pred zajedničkim neprijateljem.

Pred kraj XIX veka politički život i u Srbiji i u Vojvodini bio je veoma zatrovan nepoštednom partiskom borbom. Udaralo se na sve, bezobzirno, neodgovorno, zlonamerno, često cinički. Čak su šefovi stranaka učestvovali ne samo u pismenim, nego i u fizičkim tučama. Braneći čast porodice Jaša Tomić je postao ubica. Izvesni politički listovi pisali su potom i rečnikom, koga bi se mogli da stide i Cigani. Politika se bila uvukla i u društva i ustanove. Srpsku Kraljevsku Akademiju 1886. god. osnovali su naprednjaci protiv liberalnog Učenog Društva, koje je pojam nauke tumačilo veoma rastegljivo. Naprednjačku stranku sačinjavali su, u vrhovima, mahom srbijanski intelektualci, skoro ponajbolja imena ondašnje Srbije; među liberalskim intelektualcima bilo je dosta Vojvođana, na koje se mnogo vikalo da stvaraju birokratiju u Srbiji i grabe položaje. Radikali su imali u svojim redovima četiri petine seljaka i dobar deo mlađe inteligencije. Ova je uzela u svoje ruke Srpsku Književnu Zadrugu, koja je s početka osnovana kao vanstranačka organizacija. Naprednjaci su držali zadužbine Ilije Kolarca i Nikole Čupića. God. 1854. krenuli su radikali, pored dnevne štampe, i svoj književni organ Delo, a već iduće godine Lj. Nedić u svoj Srpski pregled uvodi pretežno naprednjake i nešto liberala. Početkom novog veka ljudi teže da se oslobode tih uskih gledanja. Kad je 1901. god. osnivan Srp. Književni Glasnik u njegov odbor ušli su pretstavnici svih stranaka.

Ali glavni uslov za ozdravljenje celog našeg državnog i duhovnog života bilo je to, što je prestao lični režim i s njim udvoričko izmećarstvo, koje je kvarilo karaktere i trovalo atmosferu. Narodna Skupština izabrala je za novog kralja Srbije, 2. juna 1903., Petra Karađorđevića, unuka Voždova i sina kneza Aleksandra, a pre njegova dolaska povratila je u život, s malim izmenama, ustav od 1888. god. Kralj je 12. juna, po dolasku iz Ženeve, položio zakletvu na ustav i počeo svoju vladu, koja je Srbiji donela nenadane uspehe.

Kralj Petar nije imao nikakvih izuzetnih sposobnosti, ali je u Srbiju stigao kao čovek u godinama, sa bogatim iskustvom. Posle bosanskog ustanka, u kom je želeo biti narodu od koristi, on se više nije javno isticao. God. 1883. došao je na Cetinje, gde se oženio "zornom" Zorkom, najstarijom kćerkom kneza Nikole, 30. jula iste godine. S njom je imao tri sina (Đorđa, Aleksandra i Andriju) i kćer Jelenu. Kneginja Zorka umrla je na Cetinju 4. marta 1890., malo pošto je donela na svet svog trećeg sina, koji je umro malo iza nje. Knez Petar ostao je na Cetinju sve do 3. septembra 1894., kada je otišao u Ženevu, radi vaspitanja dece. Između njega i njegova tasta kneza Nikole nisu uvek bili najbolji odnosi, a posle Petrova odlaska iz Crne Gore oni su sasvim ohladneli. S mnogo više pažnje prema svom zetu odnosila se kneginja Milena. U Ženevi knez Petar Karađorđević, živeći povučen, imao je dovoljno prilike i mogućnosti da prati događaje u savremenoj Evropi i u Srpstvu i da iz njih izvuče potrebne pouke. Tu je stekao ono dragoceno uverenje, koje mu je bilo vodilja u celom državničkom delovanju, da se samo u slobodi može ceniti i voleti sloboda. S toga je, kao vladar Srbije, pustio da se razvije ustavni život do svoje pune snage i da narodna volja dođe jasno do svog izraza. Za njegova vremena Srbija je postala slobodnija, nosilac svih narodnih ideala.

Starog nasleđa, sasvim prirodno, nije moglo da nestane najedanput. Bilo je i izvesnih novih nezgoda. Naročito se bilo zaoštrilo zavereničko pitanje, i u zemlji i na strani. U zemlji bilo je načelnog osuđivanja oficira, koji su još pod zakletvom kralju, sklopili zaveru i izvršili ubistvo zakonitog kralja. Bilo je i ličnih prekora, jer su izvesni viši zaverenici hteli da vrše uticaj i pritisak. Sa strane, neke velike sile, a u prvom redu Engleska, prekinule su zbog te zavere i kraljevog ubistva diplomatske veze sa Srbijom, i delovale su svojim stavom na izvesne elemente u zemlji. Kriza bi, verovatno, bilo i više, da nisu krupni spoljašnji događaji, koji su stavljali u pitanje našu nacionalnu budućnost, naterali ljude da usredsrede pažnju u tom pravcu.

Bugarska je nastojala svom snagom, da izazivajući nerede u Maćedoniji, stavi to pitanje pred Evropu u nadi, da bi ono moglo biti rešeno stvaranjem autonomije za tu oblast, koja bi se, kao u Istočnoj Rumeliji, mogla konačno rešiti u njezinu korist. Pitanje reforama u toj oblasti već je uzeto u pretres i njim su se u veliko bavili kabineti Beča i Petrograda. U južnoj Maćedoniji krenuli su Bugari Ilindanski ustanak 1903. god. većeg obima, pošto su već pre toga izvršili niz terorističkih akata u Solunu i na raznim drugim mestima. To je dalo povoda Rusiji i Austriji, da prilikom sastanka careva Nikole II i Franca Josifa, u Mircštegu, 2. oktobra te iste godine, njihovi ministri izrade podroban plan o celoj reformnoj akciji. Predosećajući sukob sa Japanom na dalekom istoku Rusija je želela da ugovorom sa bečkom vladom osigura bar teritorialno postojeće stanje na Balkanu. Austro-Ugarska se, međutim, nadala, da bi mogla, dok Rusija bude zauzeta u Aziji, utvrditi svoje pozicije i pripremiti sve za svoje nastupanje prema Solunu. Bečkim planovima glavnu su smetnju činili Srbi. Oni iz Srbije biće protivni, jer se njima preseca put na jug i svaka nada za eventualno teritorialno širenje u oblasti njihove klasične starine, a oni iz Turske zato što bi austriski put vodio preko njih. U Beču su s toga protiv Srba sistematski pomagani Bugari i Arnauti. Neposredno pred Mircšteški ugovor, prilikom sastanka Vilhelma II i Franca Josifa u Beču, 18. i 19. septembra, razvijao je grof A. Goluhovski, Poljak, tada austro-ugarski ministar Inostranih Dela, svoj plan i svoje poglede na balkansku situaciju. Govorio je ovako: "On neće nikad dozvoliti stvaranje jedne Velike Srbije ili Velike Crne Gore; isto tako ne može biti govora o tom, da Carigrad pripane Rusiji. Od onog časa, kad bi Rusija bila u Carigradu ili kad bi se između Adrije i Dunava stvorila jedna velika država, Austrijom se više ne bi dalo upravljati. Centrifugalni bi je slovenski elementi rastrgali. Pre nego što bi Austrija dozvolila jednu ili drugu od ove dve eventualnosti, radije bi apelovala na mač." Rešavanje balkanskog pitanja grof Goluhovski je zamišljao tada ovako, u koliko ne bude moguće što duže održati postojeće stanje: Turska se ima postepeno, "što je moguće sporije", zamentiti novim autonomnim državama; "a imaju se stvoriti: jedna što je moguće veća Grčka, velika Rumunija, velika Bugarska, slaba Srbija, mala Crna Gora i najposle i slobodna Albanija". Što je najvažnije, to nije bilo lično mišljenje samo grofa Goluhovskog, nego se je, kako izrično kaže nemački kancelar A. Bilov, "slično kao njegov ministar, samo sa većim uzdržavanjem" izjasnio i car Franc Josif. U istom duhu izjavljivao je i austro-ugarski poslanik u Berlinu, grof Seđenji, 3. marta 1904., kako će se u Beču "dozvoliti povećanje Bugarske, iako mu se neće ići na ruku, ali se neće dozvoliti povećanje Srbije".

Prema svima drugim balkanskim državama i narodima Austro-Ugarska je, dakle, imala drugi stav i više dobre volje nego prema Srbima i Srbiji. Samo su joj na Balkanu Srbija i Crna Gora pretstavljale neposrednu opasnost ili, kako je Bizmark govorio još 1879. god., bile "kamen spoticanja na putu Austrije". Austriske poruke Beogradu kako ona ne misli uopšte na podelu Turske bile su prost izgovor. Ona svoju balkansku politiku nije htela da vodi sa Srbima, nego očevidno protiv njih. Napustila je potpuno i ono ranije obećanje pomaganja srpskog širenja prema vardarskoj dolini. Zatvorila je Srbiji, u svom planu, sve izlaze i sve izglede. Srbi su imali da gledaju iz svog tesnog zatvora, kako se svi drugi balkanski narodi kreću i jačaju, samo su njihovoj akciji trebale biti udarene verige. Tako isključiv negativni stav prema Srbiji Austro-Ugarska nije zauzela nikad pre. Zašto je došlo do njega, baš u takvoj oštrini i s toliko isključivosti, ne može se tačno reći. To je i danas još nerazjašnjeno pitanje, u koliko se ne podvodi pod ono opšte načelo austriske politike, da se Srbiji ne dozvoli apsolutno nikakvo dalje jačanje. Dolazak dinastije Karađorđevića ne može nikako biti uzrok za to, jer za dva i po meseca otkako se ona vratila u Srbiju pa do ovog sastanka nije se ni po čem moglo videti kakvo je biti njeno držanje u spoljašnjoj politici u budućnosti, niti je kralj Petar učinio nešto što bi davalo povoda za takav stav. Naprotiv. Prvih meseci i čak prvih godina svoje vladavine on je pokazivao najiskreniju želju da sa susednom monarhijom živi u što boljim odnosima; izveštaji samog austro-ugarskog poslanika u Beogradu, barona Dumbe, govore o tom sa ubeđenjem.