Istorija

Istorija Srpskog naroda

Napisao: Vladimir Ćorović
(1885-1941)

Političke i duhovne krize u Srbiji

Posle pogibije kneza Mihaila vlast u Srbiji prigrabio je ministar vojske, Milivoje Petrović Blaznavac, za koga se tvrdilo da je bio nezakoniti sin kneza Miloša. Ranije je bio ogorčeni protivnik Obrenovića i kao vrlo mlad čovek učestvovao je u bunama protiv njih, a onemogućio je 1848. god. njihovo iskorišćavanje narodnog ustanka. Inače se istakao kao dobar i hrabar borac u Knićaninovoj vojsci protiv Mađara. Posle Miloševa povratka bio je zatvoren i bačen u nemilost, ali se iza njegove smrti, zauzimanjem I. Garašanina, koji je imao dosta sličan politički put, našao ponovo na prvim mestima. Vešt, okretan, i sa dosta sposobnosti, on je znao da se digne do ministarskog položaja i da se održi na njemu, zahvaljujući raznim uticajima. Posle Mihailove smrti on se, brzo i odlučno, stavio na čelo vojske i pomoću nje odmah dao izvikati za novog kneza mladog četrnaestogodišnjeg Milana (rođenog 10. avgusta 1854.), unuka Miloševa brata Jevrema. Velika Narodna Skupština mogla je 20. juna samo da potvrdi učinjeni izbor.

Mladi knez, darovit ali lakomislen i od detinjstva zapušten, izgubio je rano oca, koji je služio u rumunskoj vojsci, a majka njegova, lepa Marija Katardži, koja se bila razvela s njegovim ocem, vodila je olak život jedne razmažene aristokratkinje. Milanovom vaspitanju nije obraćala nikakve pažnje. Za malog rođaka brinuo se knez Mihailo, ali ga nije držao pod svojom rukom. I Mihailov dvor bio je bez ženske topline, leden i ceremonialan, i s toga je knez poslao mladića u jedan pariski licej. Vaspitanje koje je knez dobio od 1868. god u Srbiji bilo je dosta oskudno. On je već bio vladar i izložen raznim uticajima, koji u dvorskom životu nisu uvek besprekorni, ne imajući nikog bližeg od rodbine, ko bi mu se posvetio s više srca. Glavni vaspitač bio mu je poznati dubrovački pesnik, Medo Pucić, čovek čestit i dobronameran ali prilično komotan.

Kako je knez Milan bio maloletan Narodna Skupština je izabrala namesništvo, u koje su ušli Blaznavac, Jovan Ristić i Jovan Gavrilović. Stari Garašanin je demonstrativno obiđen. Blaznavac je prihvatio poslednju političku liniju kneza Mihaila i držao je sa Kalajem i preko njega sa Andrašijem i Austrijom. Ristić je uspeo da oko sebe prikupi izvestan deo liberala iz Omladine, koji su, osumnjičeni kao moralni saučesnici u kneževoj pogibiji, tražili sad oslonca kod vlasti, a bili inače zadovoljni što su Ristićevim dolaskom bili potisnuti konzervativci i njihove glavne vođe. U spoljašnjoj politici Ristić je prihvatio opšti nacionalistički program i držao se Rusije, i zahvaljujući tome uspeo je, da u vođstvu Namesništva preuzme dosta brzo glavnu ulogu.

Prvi akt novog Namesništva bilo je spremanje ustava. Htelo se, da se umiri opozicija protiv ličnog režima i da se Srbiji da mogućnost slobodnijeg zamaha. Novi ustav, koji je donesen godinu dana iza kneževe pogibije, objavljen je 29. juna 1869. On je uvodio prvu stalno biranu narodnu skupštinu, sa ministarskom odgovornošću, ali bez opšteg prava glasa. Sva skupština nije bila sastavljena od samih narodnih poslanika, nego je jednu četvrtinu imenovao vladar, odnosno vlada. Ovim ustavom bilo je predviđeno, da bi srpski presto, ako bi izumrla zakonita muška linija Obrenovića, mogli naslediti potomci kneza Miloša po ženskoj liniji. Ruska vlada smatrala je, da je to znatan ustupak Austriji, pošto su ti potomci bili njeni državljani. Karađorđevići su bili isključeni. Već tada je bilo predlagano, da se u Srbiju uvede dvodomni sistem, ali taj predlog nije prihvaćen. Mesto toga uveden je Državni Savet, kome su date izvesne funkcije vrhovnog administrativnog suda i gornjeg doma. Ustav je naišao na dosta oštru opoziciju kod inteligencije u glavnom s toga što nije bilo dovoljno liberalan, naročito u pitanju slobode štampe, skupštinske zakonodavne iniciative i budžetskog prava. Ristić, koji je postao vođ liberala, nije nikad bio istinski liberalni duh. Ali prilike, u kojima su Srbi tada živeli, i nivo njihova političkog vaspitanja nisu dopuštali brze skokove. Prebacivanja su s toga bila više teoretski opravdana nego stvarna.

Srpsko društvo tada se tek počelo da stvara i izgrađuje. Dotle, pravog srpskog građanstva jedva je bilo. U varošima Srbije dobar deo trgovaca sačinjavali su Cincari. U Vojvodini, gde su Srbi imali mogućnosti da se od samih početaka XVIII veka bave trgovinom i zanatima, procenat cincarskog elementa u gradovima bio je vrlo velik. Oni su se obično izdavali za Grke, vodili svoje knjige i prepisku grčkim jezikom, trudili se da neguju "jelinsku" kulturu. U zemunskom gradskom arhivu najveći deo očuvanih trgovačkih knjiga i obračuna vođen je na tom jeziku. Imali su svoje crkve i škole do blizu sredine XIX veka, a po gradovima Južne Srbije, kao u Skoplju i Prizrenu, i posle toga. U Vojvodini, još u naše dane, Grk je na mnogo mesta bio sinonim za trgovca. Kao nosioci stare grčke tradicije oni su na srpsku čaršiju gledali s izvesnim nipodaštavanjem. Kir Geras Stevana Sremca daje u tom pogledu dobro pogođenu sliku. "Majstor Diša", počinje Dragutin Ilić svoj roman sa tim naslovom, "uživao je u starome Beogradu dobar glas, ne samo među Srbima i Turcima, nego čak i među Grčko-cincarima, koji, u ono doba, behu društvenome životu što i so hlebu, i čijim trgovačkim firmama ne mogahu odoleti ni vreme ni one nove firme sa čistim srpskim imenima". U svojoj vrlo dobroj knjizi O Cincarima g. Dušan Popović je ukazao kakao su i zašto mnogi od ljudi negrčkog porekla primali grčko ime, koje se, s cincarskim elementom održalo u našoj sredini sve do kraja XIX veka. U Sarajevu živeo je još na početku ovog veka Petar Petrović Petrakija, rodom iz Korče, naturalizovani Srbin Petrović, ali po svom osećanju Grk, koji je svojoj trojici sinova dao imena Aristotel, Diogen i Sokrat. Veliki uticaj njihov u socialnom, duhovnom, pa čak i biološkom pogledu na našu sredinu još nije dovoljno ispitan. On se, istina, ograničio pretežno na gradove, na čaršiju, kako se to obično kaže, ali je iz nje uticao moćno na naš javni život uopšte.

U velikim varošima Bosne i cele Srbije bilo je i dosta Jevreja, naročito od XVI veka, posle njihova izgnanstva iz Španije. Njih je Turska prihvatila s mnogo predusretljivosti i dala im je mogućnosti da brzo uzmu u svoje ruke važna trgovačka središta i poslove. Solun, Skoplje, Beograd, Sarajevo stvorile su jake trgovačke kolonije. Između njih i Cincara, podjednako veštih i ne uvek skrupuloznih, bilo je dosta suparništva i trvenja. S Jevrejima su naši ljudi, sem poslovnog, imali malo drugog dodira. Razdvajala ih je vera i mnogo uzajamnih predubeđenja. Dok su brakovi i srođavanje naših ljudi s Cincarima bili vrlo česta i u gradovima svakodnevna pojava, krvno mešanje sa Jevrejima bivalo je samo po izuzetku. Pa, ipak, u gradovima se nađe tipova koji su "pola Atina pola Palestina". Cincara i Jevreja bilo je vrlo malo u Hercegovini i Crnoj Gori; u onom ubogom kršu nije bilo lako doći do hleba bez velika napora.