Kako je Milutin umro naglo, a kako, vrlo nepoverljiv, za života nije rešio pitanje nasledstva, to je odmah po njegovoj smrti došlo do borbe oko njegova prestola. Ni sam pogreb kraljev nije prošao na miru. Kad je mrtvo telo Milutinovo prenošeno u Banjsku da se tamo sahrani bilo je čitavih pljačkaških odreda, koji su hteli da otmu čak njegov leš.

Borba o presto trajala je dugo i vodila se vrlo oštro; da Srbija nije bila doista jaka i očvrsla, mogla je zbog nje da ima znatnih neprilika. Kao naslednik Milutinov smatrao se njegov sin Konstantin, nekadašnji humski namesnik, koji se nije ničim isticao i koji, izgleda, nije bio od neke veće vrednosti. U lozi Nemanjića, rađenoj u Gračanici, verovatno poslednje godine Milutinova života, nema Stevana kao Milutinova sina, a naslikan je Kostantin. Ovaj se uz Milutina i Simonidu pominje i u barskom natpisu. Poslednjih godina, posle smrti kraljice Jelene i progonstva Stevanova, dobio je na upravu Zetu. Tu je proglašen za kralja, i tu je, u Skadru, kovao i svoj novac. To, što je on došao u Zetu iza Stevana, iako je bio stariji od njega (poticao je iz prvog Milutinova braka), i što je Milutin, mesto njega, pristajao na svoje šurake kao moguće naslednike, govorilo bi jasno za to, da ga Milutin nije cenio i da je uzeo u kombinaciju kad nije bilo drugog kandidata. Stevan koga su smatrali kao izlučena iz nasledstva zbog poništenja braka njegove majke i zbog toga, što se mislilo da je slep, stvorio je vrlo brzo svoju jaku stranku. Čim je čuo za očevu smrt, Stevan je zbacio zavoje s očiju, objavio da mu je Sv. Nikola povratio vid i spremao se da izbori svoje pravo. Ponudio je Kostantinu da podele vlast, a kad ovaj nije pristao počela je borba. Stevan je bolje stajao. Kostantinovo odbijanje da se nagode, Stevanovo mučeništvo, verovanje u čudesnu moć njegova isceljenja i njegovo slovensko poreklo po majci, osvojiše mu simpatije većine naroda. Konstantinova lična slabost ispoljila se i tom prilikom, kad nije mogao i razumeo da spreči Stevanov uspeh. Glavni klir napusti Konstantina. Na Bogojavljenje 1322. god. krunisao je arhiepiskop Nikodim Stevana za kralja, a njegova sina Dušana kao "mladog kralja." Stevan se posle krunisanja službeno zove Uroš III, pošto se Milutin zvao Uroš II. U borbi sa Stevanom Konstantin je bio savladan i uhvaćen. Pseudobrokar kazuje, da je bio ubijen vrlo svirepo. Taj prema Stevanu rđavo raspoloženi pisac kazuje, da je Stevan dao Konstantina "opružiti na jednom komadu drveta, pa mu klincima probi mišice i butine, pa ga onda raseče na dve pole, po sredini." U narod je, međutim, ušlo predanje, kako je Stevan iz njegove lubanje dao napraviti pehar.

Drugi pretendent na presto beše Dragutinov sin Vladislav. On se, posle Milutinove smrti, izbavio iz tamnice i odmah istakao svoje staro pravo na presto. Uza nj pristade dobar deo vlastele iz oblasti njegova oca, gde je uprava Dragutinova bila u boljoj uspomeni od Milutinove. Vladislava je pomagao i mađarski kralj, a verovatno i njegov sestrić, bosanski ban Stepan. Sem toga, imao je posredne pomoći i od Bugara. Humski episkop Danilo, poznati stari pisac, slat je tim povodom u Trnovo i u Carigrad, da posreduje mir. S njim Stevan nije s toga mogao svršiti tako brzo kao s Kostantinom, iako mu, u Raškoj, od Vladislava nije pretila veća opasnost, niti je ovaj tamo morao da stvori neko moćnije uporište. Ratovanje se između njih oteglo sve do proleća 1324. god., u glavnom na severnim granicama, oko Rudnika. Na kraju je Vladislav, ipak, podlegao i savladan nije hteo da se sklanja u severoistočnu Bosnu, u taj kraj njegova oca, nego je otišao negde u Mađarsku, gde je i umro. Njegovo područje u Bosni poseo je tad definitivno bosanski ban.

Ovim metežima u Srbiji najviše se koristio Stepan II Kotromanić, mudri bosanski ban, koji se vanredno vešto držao i u svima drugim krizama svoga vremena i koji je od dotle male bosanske države stvorio političkog činioca od značaja. On je, za vreme tih prestonih borbi, osvojio od Srbije gotovo celo humsko područje i dao Bosni širok izlaz na more. To osvajanje upotpunio je posle i u neretljanskoj krajini, iskoristivši katastrofu Mladena Šubića. Posle neuspeha Mladenova u ratu sa kraljem Milutinom ojačao je protiv njega pokret dalmatinskih gradova i neprijateljske vlastele. Osion, Mladen nije imao mnogo prijatelja; čak ni rođena braća nisu htela da idu do kraja s njim. Već 1319. god. odmetnu se od njega Šibenik, a naskoro i Trogir, našavši zaštite kod Mlečana. Sabor hrvatskih velikaša, koji je Mladen sazvao da bi na njemu stvorio raspoloženje protiv Mletaka, obrnu se protiv njega sama. Brzo bi čak stvoren savez između pobunjenih gradova i velikaša, da se skrši Mladenova moć. Tom savezu pridružio se, među drugima, i ban Stepan. Kad je kralj Karlo dobio vesti o tom pokretu, on je, nezadovoljan Mladenom i njegovom neveštom politikom, koja je dovela do mletačkog jačanja u Primorju, poslao slavonskog bana Ivana Babonića da dokrajči pobunu, a i sam se sa vojskom uputi u Dalmaciju. Mladen je bio poražen od svojih protivnika i na moru i na kopnu, kod Bliske. Kad je kralj Karlo stigao u Knin, skrušeni Mladen došao je preda nj s darovima i kao molilac. To mu je spaslo glavu; inače, kralj mu je oduzeo bansku vlast i odveo ga sa sobom kao zarobljenika iz Dalmacije, negde krajem septembra 1322. god. S Mladenovim padom Stevan je ostao jedini gospodar i ban Bosne. On se, u glavnom, verno držao uz mađarskog kralja, kao njegov vazal, i s toga je bez smetnje morao dobiti oblasti Dragutinova sina Vladislava. Zbog postignutih uspeha i mudrim ustupcima on je pridobio za sebe i ključkog kneza Vukoslava Hrvatinića, kome daje župe Banjicu i Vrbanju i gradove Ključ i Kotor.