Istorija

Istorija Srpskog naroda

Napisao: Vladimir Ćorović
(1885-1941)

Put na Berlinski kongres

Turske vlasti su primećivale izvesno življe strujanje među rajom naročito u Bosni i Hercegovini i u Bugarskoj i pripisivale su ga panslavističkoj agitaciji, iza koje su nazirali u glavnom Rusiju. Ali je bilo izvesnih sumnja i protiv Austro-Ugarske, za koju se znalo da pruža ruke prema Bosni. S toga su počele s represalijama. Počeše zatvaranja ljudi i ustanova. U jesen 1872. god. jedna grupa hrišćanskih trgovaca u Banjoj Luci obrati se za zaštitu bečkoj vladi, ne znamo da li iz sopstvene iniciative ili po sugestijama austriskog konzulata. Brzo potom poče prebegavanje hrišćanskih, prvenstveno srpskih, lica iz bosanske krajine u Hrvatsku. Čim su prešla granicu ta su lica počela da iznose teške prilike pod kojima žive i po sugestijama Svetozara Miletića uputila su jedan memorandum silama potpisnicama Pariskog Mira. Ali ih je glavni put vodio u Beč, da tu stupe u veze s pretstavnicima velikih sila i sa austriskom vladom. To je bilo u leto 1873. god., malo posle trojecarskog saveza u Beču. Rusija, Nemačka i Austrija, kao tri konzervativne sile, htele su da očuvaju stvoreno stanje u Evropi, za čim je naročito išao Bizmark bojeći se francuske odmazde, ali su osećale da stanje na Balkanu teško može proći bez potresa. Rusija i Austro-Ugarska nisu verovale jedna drugoj, u ostalom sa razlogom, jer su i jedna i druga dobro znale da nisu nezainteresovane u rovenjima koja se vrše u Turskoj. Taj sastanak u Beču izazvao je kod naših ljudi velike nade. Nekoliko hercegovačkih vođa uputilo je tad preko Cetinja molbu ruskom caru, da ih prihvati u nevolji, jer se oni zbog zuluma moraju dići na oružje. Pozivali su kneza Nikolu da počne rad s njima, pa kad tu nisu odmah naišli na željeni odziv obratili su se Beogradu upozoravajući na mogućnost da ih Austrija preduhitri. Ali i u Beogradu se nalazilo da taj čas nije bio nimalo pogodan da se krene veća akcija.

Ali se točak nije dao lako zaustaviti. U Hercegovini je letina 1874. god. bila podbacila i svet se nalazio pred teškom neizvesnošću. Zakupnici poreza, koji su pre svega gledali samo svoj interes, pritiskali su narod, da isteraju svoje i državne prihode. U već uzmućenoj zemlji to je dalo maha novim protestima i sukobima. Na ustanak se gledalo kao na skoro jedino mogući izlaz. Na sastanku narodnih prvaka u Biogradu kod Nevesinja, na Malu Gospojinu te godine, bi rešeno da se diže ustanak o proleću i da se o tom obavesti knez Nikola s molbom da ih prihvati. Knez je primio izaslanike narodne lepo i pokušao je da utiče na njih. U svom opširnom memoarskom spisu o Hercegovačkom Ustanku on sam priča, kako ih je uveravao "da ih nikad neće napuštati, niti će odvojiti sudbinu Crne Gore od njihove", ali da tad nije bilo vreme za uzbunu. Ruska vlada je naročito uticala na kneza. Ovaj je doista uspeo da smiri ljude i da uputi hercegovačke izbeglice da se vrate kućama.

Duhovi su bili veoma uzbuđeni i naoštreni. Baš te jeseni, 5. oktobra, izvršiše Turci pokolj povećeg broja Crnogoraca u Podgorici, koji se tu behu zatekli na pazaru. Pokolj je došao kao osveta za uglednog Jusu Mučina, koga beše ubio jedan Kuč po pozivu Marka Miljanova. Taj pokolj izazva silno ogorčenje na sve strane. Vrila je krv. Ljudi su tražili osvetu i goreli od nestrpljenja što ih čak pre ne puštaju. Cetinjski krugovi umirivali su svet, ali su ostavljali jasne nade i za mogućnost odmazde. Knez je slušao savete iz Rusije, ali je pokušavao na sve načine da crnogorsko pitanje stavi na dnevni red, da bi ovom prilikom dobio izvesne teritorije od Turske u svom susedstvu. On je hteo dati razumeti i Porti i silama, da mir u susedstvu Crne Gore zavisi od raspoloženja na Cetinju i s toga se trudio, da sve niti zavera, priprema i akcija u Hercegovini i prema Albaniji drži u svojim rukama. Uticaj Crne Gore u Hercegovini i na tim stranama bio je neosporan. Svi viđeniji srpski glavari i sav narod gledali su samo na Cetinje i na poruke otuda. Videli smo, da Luka Vukalović, čovek od nesumnjivog značaja, nije mogao da uspe nimalo ni da se čak održi u zemlji, kad se zavadio s cetinjskim dvorom i počeo politiku na svoju ruku. Knez Nikola je umirivao Hercegovce, ali ne s namerom da ih smiri konačno, nego dotle dok to bude u njegovom političkom planu. S toga je i puštao da se i govori i radi na ustanku ne osećajući da bi, u izvesnom času, mogao izgubiti uzde iz ruke i da u gladnom narodu, teško pritisnutom i već razdraženom, može lako da izbije revolt, koji se neće dati lako zaustaviti.

U toliko pre što se na revolucioniranju duhova u Hercegovini radilo i s drugih strana. Austriski visoki generalitet, pod pretsedništvom samog cara, imao je 17. januara 1875. svoju sednicu, na kojoj je grof J. Andraši, kao ministar Inostranih Dela, izneo ciljeve bečke politike. Austro-Ugarska je želela da dobije Bosnu i Hercegovinu, ali to nije mogla ni htela da postigne otvorenim ratom, da ne bi izazvala protiv sebe Rusiju, Tursku i srpske države. Mesto toga ona je htela da deluje posrednim putem. Bečka vlada pomagaće nezadovoljne hrišćane, poticaće ih, i tako će razjedati Tursku i pripremiti javno mišljenje Evrope na potrebu da Dunavska Monarhija uvede red. U Beču je već tada podvučeno jasno, da ne bi nikako bilo u njegovom interesu da se pridruživanjem Bosne i Hercegovine Srbiji i Crnoj Gori stvori veća srpska država, koja bi mogla postati opasna po "zdravlje" Dunavskog Carstva. Austriji rat Turske s Crnom Gorom ne bi bio neprijatan. Ako bi pobedili Turci Austrija bi ih zaustavila i dobila bi mnogo u prestižu kod susednih balkanskih hrišćana; a ako bi pobedila Crna Gora sa Srbijom to bi dalo povoda Austriji da i ona posreduje i da izradi izvesne dobitke i za njih i za sebe. Nadvojvoda Albreht, koji je, kao pobednik kod Kustoce, uživao vojnički autoritet i bio glava ratne stranke, tražio je, da Austrija ne dozvoli zajedničku granicu između Srbije i Crne Gore, nego da, utisnuvši se među njih kao klin, očuva slobodan put za istok i neposrednu vezu s Turskom. Na toj konferenciji bilo je rešeno da Austrija učestvuje posrednim putem u akciji i da njena granica ima dopirati do područja između reka Bosne i Drine.

Naskoro potom, u aprilu 1875., krenuo je car Franc Josif u Dalmaciju s naročitom namerom. On je hteo da istakne značaj te oblasti za Austro-Ugarsku, i da unapred upozori na mogućnosti da zbog te pokrajine moradne tražiti proširenje prema istoku. Kad je car došao u južnu Dalmaciju njegovo ponašanje nije bilo ni mnogo diskretno ni uobičajeno u diplomatskom svetu. U Imotskom cara su pozdravili pretstavnici bosanskih franjevaca ističući prava Habzburške kuće na Bosnu i Hercegovinu, a po njihovom uputstvu javilo se uz put i nekoliko drugih deputacija. Car je neke od tih ljudi odlikovao, a neke nagradio, a svima je obećavao da će se pobrinuti za njih, da im bude lakše. Odmah potom počeli su kod hercegovačkih katolika u susedstvu Dalmacije sastanci i dogovori, da se krene akcija, pa su na njih pozivani i neki pravoslavni glavari iz stolačkog i ljubinjskog sreza. Taj put carev nije mogao ostati bez utiska na Cetinju, kao i na ostale srpske ljude i krajeve. On je dovoljno nagoveštavao da se nešto sprema; u vezi s ostalom austriskom aktivnošću nije bilo teško pogoditi ni u kom pravcu.

Sami muslimani nisu mogli da se uzdrže od izvesnih dela nasilja i osvete. Za kratko vreme pogibe od njihove ruke nekoliko uglednih ljudi iz naroda. Turske vlasti, računajući s ustankom, bile su pasivne prema nasilnicima; pustile su čak da izvesni zulumćari obiju državne magacine i razgrabe oružje i municiju. Strani konzuli i pašinski izaslanici pokušavali su, istina, da smire narod, ali je to išlo veoma teško, jer nije bilo potrebnog poverenja ni na jednoj ni na drugoj strani. Usred pregovaranja i kolebanja zbiše se neki događaji, koji ubrzaše rešenje. Blizu Metkovića, kod Dračeva, došlo je 19. juna do prepucavanja između pobunjenih katoličkih seljaka i muslimana. Pobunjenicima stiže pomoć iz okolnih sela. Tri dana potom depeširao je fra Stipan Naletelić s drugovima austriskom namesniku u Zadar, kako "svi kršćani Gabele, Dračeva, Hrasna i sve Luke žele pomoć od Austrije, pripoznajući ćesara kao svoga. Ne puštajte da nas Turci kolju. Nemamo džebane nit oružja, prosimo proviđenja. Barjak Austrije pred nami je." Među ustanicima se nalazio i Marko Stazić iz Zadra, za koga su Turci tvrdili da je bio poverenik dalmatinskog namesnika Rodića, a po Hercegovini je pre toga krstario austriski generalštabni oficir Viljem Sauervald.