Sandalj je, pritešnjen, pozvao u pomoć svog pastorka Balšu Balšića i priznao je tursku vrhovnu vlast, da bi prekinuo njihovo pomaganje protivnika. Tek u jesen 1418. spominje se on ponovo kao nesumnjiv gospodar svoje oblasti.

Iste ove jeseni umro je i kralj Ostoja. Nasledio ga je sin Stevan, vladar male lične vrednosti i, kako se čini, slabog zdravlja. Bio je plahovit i dosta nepromišljen. Njegove neoprezne izjave kako misli da povrati sve što je Bosna izgubila ili ustupila izazvaše protiv njega velika podozrenja kod suseda. Da je svojoj majci Kujavi vratio položaj u dvoru i dužno poštovanje bilo je pravo i moglo se očekivati, ali je preterivao u ponašanju prema kraljici Jeleni, svojoj maćehi, koja lično nije bila kriva za raskid prvog braka. Nju Ostoja nije uzeo iz strasti, nego iz računa. Nastavio je i neprijateljsku politiku očevu i prema Sandalju.

Za vreme ovog građanskog rata naročito je mnogo stradalo Konavlje. Dubrovčani, koji su odavno želeli da prošire usko područje oko svog grada, navališe na nj s predlozima da im proda svoju polovinu te oblasti. Sandalj, koji se zbog skoro četvorogodišnjeg ratovanja bio mnogo istrošio, i kome, je i za dalje borbe s Pavlovićima, koje nisu prestajale, trebalo novaca, pristade na pogodbu. Pavlovići su, međutim, odbili da prodaju drugu, svoju, polovinu. Za svoj deo Sandalj je, prilikom prodaje 27. juna 1419., dobio oko 30.000 perpera, jednu palaču u Dubrovniku, jedno dobro u dubrovačkoj Župi i 500 perpera godišnjeg dohotka. Sem toga, on i njegova braća, s porodicama, bili su primljeni među dubrovačku vlastelu. Dubrovnik je bio zadovoljan tim dobitkom, u toliko više što je 1417. god. morao vratiti, po naredbi mađarskog kralja, ona tri Hrvojeva ostrva Brač, Hvar i Korčulu.

Građanski rat u Bosni nije prestajao. God. 1420. došli su Turci ponovo u Bosnu, ovoga puta na poziv Sandaljev. Njima, izgleda, nije bilo mnogo stalo do toga koga će pomagati, nego im je bilo glavno da se mogu mešati u bosanske unutrašnje stvari, i hvatati tamo sve dubljeg korena. Očevidno je, da Sandalj nije mogao sam izaći na kraj sa svojim protivnicima, među kojima se nalazio i kralj. Ovaj teški građanski rat, od koga je stradala zemlja na više strana, zabrinjavao je sve dobronamerne bosanske susede. Kuda to sve vodi? Ko će od svega toga imati koristi? Nije trebalo biti prorok pa videti jasno. Dubrovčani, koji su imali razvijenu svest o višim interesima državne zajednice, uzeli su na sebe, da prijateljski posreduju kod svih. Govorili su, nagovarali, otvarali oči. Ali uzalud. Posle pogibije vojvode Petra Pavlovića, krajem marta 1420., Sandalj je uzeo maha i nije hteo da se zaustavi. Kad je provalio u Pavlovićevo Konavlje čak su mu i Dubrovčani dali pomoći da osvoji tvrdi grad Soko, u nadi da će im on ustupiti i tu polovinu.

Za vreme ovog građanskog rata Sandalj je izgubio Kotor, najvažniji izvozni grad stare srpske države i davnu bosansku metu. Uzeli su ga Mlečani 25. jula 1420., na izričnu ponudu Kotorana. Zapleten u Bosni Sandalj nije mogao da tom gradu, u kom nikad nije bio mnogo popularan, obrati dužnu pažnju i Kotorani su, iz straha da ne panu pod zetsku vlast, prišli Mlecima. Sačuvali su svoju gradsku samoupravu, u kojoj su glavnu reč vodili plemići, orientisani više romanski nego slovenski.

S padom vojvode Petra i Sandaljevom pobedom bio je potisnut i kralj Stevan Ostojić. Skopljanski namesnik Isak, koji je vodio sve turske poslove na zapadu, stigao je u Bosnu i, u sporazumu sa Sandaljem, opet podigao Tvrtka II. Ovaj, iako je živeo u Bosni, bio je poslednjih pet godina bez ikakve znatnije političke uloge. Od maja 1420. javlja se ponovo kao stvarni kralj Bosne. Pored njega se, ipak, drži i kralj Stevan, sve do smrti 1423. god., ali potpuno u pozadini. Naslednik svog brata Petra, Radoslav Pavlović, jedan od najbezobzirnijih i najverolomnijih velikaša Bosne, videći da je Sandalj odneo pobedu, izmirio se, najposle, u proleće 1421. s njim, pa se čak i orodio, uzevši za ženu Sandaljevu sinovicu Teodoru, kćer kneza Vukca. Tako je Sandalj ostao kao glavna i vodeća ličnost bosanske države sve do svoje smrti, stvarno jači i sa mnogo više ugleda i uticaja nego sam kralj.