Dok je Srbija tako polako dolazila sebi Bosna je sve više postajala poprište ogorčenih ličnih obračuna i građanskih ratova, u kojima su ljudi sve više dolazili do uverenja, da je, u zadovoljavanju ličnih ambicija i prohteva, sve dopušteno. Izgubila se svaka ideja vodilja i svaki načelan stav. Grabio je koliko je i šta je ko mogao; udruživao se s kim je ko hteo; kidisavao je na koga se kome prohtelo. Etička i moralna osećanja bila su iz osnova pomerena.

Kad je Sandalj Hranić otišao u Srbiju da pomogne svom šuraku, despotu Stevanu, protiv Muse upotrebio je tu priliku Hrvoje Vukčić da, u maju, provali u nebranjene Sandaljeve oblasti i da ih opustoši. To je izazvalo opšte proteste protiv njega. Jedno, jer je podvig sam po sebi bio neviteški, a drugo što je izveden protiv prijatelja kralja Sigismunda u času tada već simpatične borbe hrišćana protiv Turaka. Protiv Hrvoja odmetnuo se među prvima Split, prikazujući ga kao surovog bibliskog faraona. Kralj Sigismund, koji je već i pre dobio nepovoljne vesti o njemu, ovlasti Dubrovčane, te oni 17. jula posedoše davno željena ostrva Korčulu, Brač i Hvar, iako to nije bilo pravo u Bosni ni Hrvojevim protivnicima. Ozlojađeni Sigismund oduzeo je Hrvoju i župu Sanu i ustupio je knezovima Blagajskim. On je otvoreno optuživao Hrvoja kao buntovnika i izdajnika radi veza sa Turcima "na propast naših kraljevina i čitavoga hrišćanstva". Uputio je protiv njega i dve vojske, u Slavoniju i Hrvatsku. Hrvoje je pokušao da se brani i tražio je da bude izveden na sud kao vitez zmajeva reda. Njegovo obračunavanje sa ličnim protivnicima to još nije neprijateljstvo prema kralju, a još manje izdaja. Prilično uplašen on se obraćao kraljici Varvari, ženi Sigismundovoj, da ga ne odbijaju i nevina ne osuđuju, i da ga ne gone u ogorčenje i krajnost, jer će, prisiljen, morati najzad da traži pomoć gde je bude mogao naći. U ostalom, "pretio ja ili ne", poručivao je on u Budim, "Bošnjaci hoće da se združe s Turcima". Ali njegova pisma i poruke nisu ni stizali do Sigismunda, niti su inače imali kakva dejstva. Sigismund je nekad davao čak Hrvojevim protivnicima, da ih oni čitaju i da na njih odgovaraju kako znaju. Njegova nemilost bila je potpuna.

Kad je video da su svi njegovi pokušaji za opravdanje ostali uzaludni Hrvoje odluči da se odupre silom. U prvom redu ponudio je savez Mlečanima. Ali Republika, izmučena dugim ratovanjem sa Mađarima, baš je u to vreme vodila poslednje pregovore za mir i nije bila nimalo voljna da, pomažući Hrvoja, otežava svoj položaj. Hrvoje je onda molio, da se bar posreduje za nj kod Sigismunda i Sandalja. Kad ni to nije uspelo on se obratio Turcima, sa kojima je imao veza i pre toga.

Pod vođstvom Isak-bega krenuli su Turci za Bosnu u junu 1414., i preko Sandaljeve zemlje otišli su u Hrvojevu oblast. Tu su se razdelili. Jedan deo pođe dolinom Bosne prema Dubočcu; drugi ostade u Uskoplju, u Hrvojevom kraju; a treći se uputi preko Bosanske krajine prema Zagrebu. Sandalj se za to vreme bio povukao u planine i čekao razvoj događaja. Jedan hrvatski pisar, Bartol Krbavac, zapisao je te godine s ogorčenjem kako je vodio rat "nečastivi Hrvoj z Bosnami i z Beneci i s Turki na krala ugarskoga Žigmunda, ki verno staše za čest kerščansku".

S Turcima zajedno pojavio se ovog puta u Bosni i kralj Tvrtko II. On je pokušao, kao stari protivnik Mađara, da pomoću Hrvoja i Turaka povrati svoju vlast. U avgustu 1414. Tvrtko je već stekao izvestan autoritet u zemlji, jer vidimo da Dubrovčani prete knezu Pavlu i njegovim ljudima, da će se tom kralju potužiti zbog pljačkanja njihove stoke. Kako je Tvrtko tek toga meseca stigao u Bosnu, to znači, da je stranka, koja mu je pripremila vlast i pomagala ga, bila dovoljno jaka da ga za tako kratko vreme i naturi kao gospodara. Kralj Ostoja se, međutim, nije udaljavao iz zemlje, nego se, kao i Sandalj, zadržavao negde u planinama ili u kom od tvrdih gradova. Da je bio bez pravog ugleda vidi se po tom, što dubrovački trgovci dozvoljavaju sebi slobodu, da mu prave neprilike i što sama Republika krzma da mu isplati određeni danak. Držanje Dubrovčana najbolji je barometar za procenu političke klime u susedstvu, a u Bosni naročito. Ostoju su podržavali Mađari; u jednoj povelji od 1. februara 1415. Sigismund naročito ističe njegove zasluge za mađarsku krunu i hrišćanstvo u borbi protiv Turaka. U samoj zemlji, zbog prisustva Turaka, Ostojin glas nije mnogo vredeo. Njegovi Vlasi stočari napadali su, i sa dubrovačkog zemljišta, na ljude Sandaljeve, i otvoreno su se izjašnjavali za Tvrtka. Turci su ostali u Bosni i preko zime 1414. i držali su u svojoj vlasti mnoge važne klance. Dubrovčani, koji su imali ići na čestitanje svadbe Đurđu Brankoviću izvinjavali su se za svoje zakašnjenje tim, što su Turci ugrožavali put preko Bosne.

Krajem zime i početkom proleća 1415. stigle su u Bosnu nove čete Turaka. Dubrovnik i Ston bili su puni izbeglica, koji su tražili spasa. Turci su provaljivali i u Krajinu, do Omiša i čak do Šibenika, da tamo tobože brane Hrvojevo područje. Hrvoja su oni doista spasli. S njihovom pomoću on se spremao da preotme Split i molio je Mlečane, da ga pomognu flotom, a kao cenu te pomoći nudio im je Omiš. Mlečani na to nisu pristali, ali su ga pomagali oružjem i drugom ratnom opremom. Pun ponosa Hrvoje je poručivao u Dubrovnik kako odlično stoji.