Na vesti o hrišćanskoj katastrofi pod Varnom bio se naročito uplašio kralj Tomaš. On se odjednom video osamljen, zamerivši se ne samo Turcima, nego i despotu i vojvodi Stepanu. Jedini naslon činilo mu se da može naći kod Mlečana. On je s toga i pokušao stupiti s njima u bliže veze. Nudio im je, pored produženja saveza protiv Stepana, neke gradove oko Poljica, a tražio je, u isto vreme, i konačišta kod njih u slučaju nevolje. Mlečani su mu obećali samo ovo poslednje, a ostalo su sve ljubazno otklonili bojeći se ma kakvih ugovornih obaveza, koje bi ih mogle dovesti u nove sukobe. Kralj se obraćao i papi, iako mu ovaj nije mogao pružiti stvarne pomoći. Na papskoj kuriji rado su prihvatali svaku "zabludelu ovcu", koja se vraćala u krilo rimske crkve, a naročito ljude na tako visokim položajima, kao što je bio Tomaš. Njega su želeli zadržati posebno još i s toga, da se jedan balkanski vladar nađe opredeljen više za stvar hrišćanske lige. Da pojača kraljev ugled papa Evgenije je 29. maja 1445. naknadno legitimisao drugi brak njegova oca. Tako Tomaš nije više mogao biti označavan kao "nezakoniti" sin. Drugim aktom papa je razveo kraljev brak sa ženom pučankom. Tim je Tomaš mislio popraviti svoj lični ugled kod plemstva; u narodu, međutim, samo ga je pogoršao. I ono proveravanje i ovaj neopravdani raskid sa ženom još više su otuđili narod od dvora, koji ni inače nije bio mnogo popularan, i tumačeni su samo na kraljevu štetu.

Na istočnoj strani kralj je s Ivanišem Pavlovićem bio prodro duboko u oblasti vojvode Stepana. U leto 1445. očekivalo se u Dubrovniku, da će njihove vojske preko Jasena izbiti sve do Trebinja. Pod njihovim pritiskom Stepan je 23. avgusta sklopio mir s Mlečanima odrekavši se i Omiša i Bara. Dobio je natrag samo svoje privatne posede u Mlecima, Zadru i Kotoru i isplatu takozvanih kotorskih dohodaka. Posle dužih pregovora izmirio se Stepan u maju 1446. i sa bosanskim kraljem. Ovoga su zabrinjavali turski uspesi i nesređeno stanje u Mađarskoj, a u velikoj meri bojao se i zbog pouzdanih vesti, da saveznik i zaštitnik Stepanov, kralj Alfonz Aragonski, po tradiciji napuljske kuće, postavlja svoju kandidaturu na upražnjeni mađarski presto i da misli sa Stepanova područja, sa Neretve i preko Bosne, uspostaviti veze sa Mađarskom. U Milodražu, 19. maja, došlo je do sastanka između kralja i Stepana. Da izmirenje bude što čvršće kralj Tomaš se oženio Stepanovom ćerkom Katarinom. Ovom vezom dobili su nesumnjivo obojica. Kralj je dobio kao srodnika najmoćniju ličnost tadašnje bosanske države, a Stepan je ovim potezom povratio sav svoj izgubljeni prestiž zbog poslednjih neuspeha. Njih dvojica, združeni, bili bi stvarni i moćni gospodari bosanske države.

Bili bi doista, ali nisu bili. Izmirenje između kralja i Stepana pokvarilo je odnose između Stepana i despota. Đurađ nije prežalio Srebrenice i za vreme borbi između kralja i humskog vojvode on je ponovo povratio. Bosanci su je zatim preoteli. Taj bogati grad ostao je stalno kao jabuka razdora između Bosne i Srbije i sav je obliven bratskom krvlju. Despot nije krio svoje neprijateljstvo prema Tomašu. Kad je početkom marta 1448. prodrla jedna poveća turska vojska u Bosnu i Hercegovinu sve do Neretve, korčulanski knez Petar Soranca javljao je u Mletke, da on misli kako je taj napadaj došao po želji despota Đurđa, "pošto su se nedavno pomenuti (despot i Stepan) u velike razišli". Turska vojska, koja je upala u Bosnu, razdelila se u dve grupe. Jedna je ostala da ratuje po Bosni, a druga je krenula protiv Hrvatske. Tursko ratovanje u Bosni trajalo je više od šest nedelja. Bojeći se da se Turci ne obrnu i protiv njega Stepan je napustio svog zeta i prišao despotu. U junu je između njih sklopljen i pismeni sporazum. Odnosio se, po svoj prilici, ne samo na Bosnu, nego i na Zetu, u kojoj se despot, sad pomagan od Skender-bega, još uvek nosio s Turcima. Udružena despotova i vojvodina vojska potukla je kralja Tomaša 16. septembra kod Srebrenice.

Vojvoda Stepan smatrao je, da se posle te pobede njegov položaj vidno izmenio na bolje i na više. Posle te pobede on se osetio kao moćniji i hteo je da to i obeleži. Vrativši se s tog bojnog pohoda on se proglasio hercegom od Sv. Save. Naziv hercega, koji je nekad nosio moćni Hrvoje, činio mu se odnekud veći od čina velikog vojvode, valjda zato što je bio neobičniji. Titulom "hercega od Sv. Save" Stepan je hteo da svoj novi čin veže za jedno veoma popularno ime narodnog kulta. Grob Sv. Save sa Mileševom nalazio se, doista, u njegovoj oblasti i bio je izuzetno štovan; tu se, kao što smo napred izložili, krunisao i Tvrtko I za kralja Bosne i Srbije. Ova titula imala je da stvori izvestan moralni prestiž njenom nosiocu. Stepan je, uz to, hteo da se njom istakne kao neka vrsta vladara i naročito kao samostalnija suverena ličnost. Tu titulu Stepan je uzeo negde oko 10. oktobra 1448. Naročit njegov poslanik beše opremljen u Dubrovnik, da to javi knezu i vladi. Dubrovačka gospoda rešila su 17. oktobra, da čestitaju vojvodi novi čin.

Zanimljivo je, da je Stepan, tražeći veze na više strana, došao u dodir i sa austrisko-nemačkim carem Fridrihom III. U jednoj povelji od 20. januara 1448. kaže se, da se vojvoda obratio caru s molbom, da mu taj potvrdi sve njegove po imenu pobrojane posade, kako je to ranije učinio Sigismund njegovom stricu Sandalju, a kralj Albreht njemu lično. Stepan se obratio caru kao tutoru maloletnog kralja Ladislava, a za svoju veću sigurnost. Učio je to preko kralja Tomaša, s kojim je tad još stajao dobro, i mađarski prijatelji kraljevi posvedočili su vojvodine navode i omogućili mu izdavanje diplome. Jedno vreme se verovalo, da je car Fridrih dao Stepanu i herceški naziv. U izvorima o tom nema traga, a u jesen 1448., pošto se Stepan zavadio s kraljem, to bi bilo i malo verovatno. Nenarodski oblik naziva herceg došao je nama ne iz nemačkog (Herzog), nego po mađarskom obliku. Stepanova oblast hvatala je u to vreme od bokokotorskog zaliva do Prače i od Cetine do Morače i Lima. Glavno mesto beše mu pitomi Blagaj na vrelu Bune u mostarskom Bišću. Po njemu je čitava njegova oblast dobila ime Hercegovine, koje ulazi u promet pedesetih godina XV veka.