Kralj Tomaš je to odvajanje primio teška srca, ali nije mogao da ga spreči. S mukom je držao oko sebe i ostalu gospodu. Da se pokaže revan katolik on je pridobijao za rimsku crkvu izvesnu vlastelu, ali mu se najuticajnija nije odazivala. Sama papska kurija znala je za to i papa Evgenije IV pisao je 1446. god., da je ugledni Petar Vojslavić, gospodar Donjih Krajeva, "jedini knez katolik u onim stranama". Ostali su manje-više ostajali u svojoj veri. Kad je u avgustu 1446. dao sinovima vojvode Ivaniša Dragišića grad Ključ sa oblašću kralj im je obrekao, da im se poklon i vera neće sve dotle poreći, dok im krivica ne bi bila ispitana "gospodinom didom i crkvom bosanskom i dobrimi Bošnjanimi". Kralj se orientisao prema Rimu iz čisto dinastičkih i političkih razloga, ali se nije mogao sasvim otvoreno suprotstavljati raspoloženju u narodu. Trudio se, ipak, da koliko može deluje u interesu katoličke crkve. I on i žena mu podizali su nove crkve, u Vranduku i Vrilama; davali su povlastice crkvama i manastirima; upotrebljavali za sve poverljive poslove sveštena lica. Hvarski biskup Toma, papin legat, bio mu je glavni savetodavac i saradnik. Izvesni franjevački redovnici osuđivali su i pored toga kralja, što ne pokazuje više energije prema inovercima. Kralj je s toga morao da objašnjava papi svoje držanje. On je uveren katolik, ali mora da računa sa osetljivošću naroda, u kom je broj nekatolika veliki. On radi postepeno i čeka svoju priliku, a dotle mora trpeti i primati i druge, da ih ne bi izazvao protiv sebe i ostao bez prestola. Biskup Toma potvrdio je kraljeve reči i papa je razumeo i izvinio Tomaša. Čak je 30. jula 1446. preporučivao mađarskom dvoru da mu se nađe na pomoći. Neuspehu katolika doprineli su i ovo vreme i razdori među samim franjevcima, koji su poticali iz materialnih motiva; a uz to i neuspesi Mađara. Ivaniš Pavlović, koji se bio opredelio za Rim, napustio je uskoro tu orientaciju. Kod mnogih lica u Bosni vera nije bila stvar istinskog opredeljenja ili čvrste tradicije, nego firma koja se menjala prema političkim prilikama i potrebama. Iako je papa želeo i trudio se, da katoličkoj revnosti dade više autoriteta ma i upotrebom sile uspeh je postepeno, s novim razvojem prilika, bivao sve manji. Naivno je bilo čak s njegove strane, kad je 1. februara 1448. zatražio od Tome, da pokuša ponovo sreću kod vojvode Stepana i Ivaniša Pavlovića, pa ako ne uspe da ih anatemiše, a njihove zemlje ustupi pristalicama katoličke crkve. Kako su se u Rimu malo znale prave prilike u zemlji i kako su ovakve poruke daleko od svake realnosti!

Kralj Tomaš je 1448. god. pokušavao, da uhvati bliže veze sa kraljem Alfonzom, ali nije imao pravog uspeha. Obraćao se uzalud i despotu Đurđu. Posle se tužio, da su mu taj sporazum u dva maha sprečili dubrovački ljudi u Srbiji. Despotova vojska uzela je u jesen te godine ne samo Srebrenicu, nego je prodrla uz Drinu sve do Višegrada. Nenadnim prepadom početkom 1449. god. kralj je popravio položaj na toj strani i ponovo osvojio srebrenički rudnik.

Pored Mađara sve veću aktivnost pokazivali su na Balkanu naročito Mlečani, oboji izazvani turskom agresivnošću. Mlečani su jasno videli nemoć balkanskih država, da se odupru turskoj najezdi, pa su rešili da tu njihovu slabost iskoriste za svoje učvršćivanje na Primorju. Javljali su se kao hrišćanski prijatelji, željni da pomognu. Njihove usluge nisu bile velike, kao ni sredstva koja su ulagali. Oni nisu uopšte imali ni veće snage ni smelijeg zamaha. Radili su namalo, ali istrajno, i što bi ugrabili ma na koji način teško su ispuštali iz ruka. Pošto su dobili dalmatinsko primorje i ostrva, zatim Boku i zetsku i albansku obalu, hvatali su korena u Grčkoj. Izgledalo je jedno vreme kao da postoji izvesna podela rada između njih i Mađara. Dok su ovi razvijali svoju aktivnost u glavnom na dunavskoj liniji Mlečani su se hvatali Primorja i vrlo retko ulazili dublje u njegovu pozadinu.

U Primorju, kako smo videli, njihovo uvlačenje dovelo je do oštrih sukoba. Sa srpskim despotima vodio se pravi rat, isto kao i sa vojvodom Stepanom. Od 1445. god. protiv njih se digao i Skender-beg sporazumevši se sa despotom Đurđem. Despot je i vojnički pomagao Skender-bega. Uputio je u Zetu svog vojvodu Altomana sa znatnom vojskom od 12.000 ljudi. Tobožnji hrišćanski zaštitnici trošili su hrišćansku snagu istina manje nego Turci, ali sa istom sebičnošću. Protiv Mlečana se digoše mnoga ugledna bratstva Zete i Albanije, a među njima čak i dotle verni Crnojevići. Sama mletačka sinjorija priznavaše u maju 1448., da su im tamošnji posedi "u očiglednoj opasnosti". Bojala se naročito, da se Đurđu i Skender-begu ne pridruži kralj Alfonz. Radi toga behu ucenili Skender-bega. Preporučivali su svom namesniku u Skadru, da stupi čak u veze s Turcima i da sa njihovom pomoću gledaju "izbaciti Skender-bega ne samo iz Albanije, nego i sa sveta". Sa svom veštinom gledali su da pridobiju ponovo odmetnuta ugledna plemena, a naročito Dukađine i Stevana Crnojevića. Možda ta podzemna rovenja ili nesposobnost despotova vojvode Altomana izazvaše poraz despotove vojske. To, naravno, iz osnova izmeni ceo položaj. Despot nije postigao ništa, a osamljeni i od Turaka ugroženi Skender-beg pristade na mir pod cenu povišenja godišnje pomoći.

Najkrupniji događaj u balkanskoj istoriji ovog vremena bio je veliki pohod Janka Hunjadija protiv Turaka. Mađari su hteli na svaki način popraviti nedaće poraza kod Varne i još jednom, u velikoj ofanzivi, istrgnuti Turcima iniciativu. Izvesni hrišćanski vladari još nisu napuštali misao, da se nastavi nedavna hrišćanska koalicija protiv Turaka i da se, po mogućnosti, i proširi. Despot Konstantin Dragaš iz Peloponeza nastojao je živo, da osposobi Grke za borbu. Održavao je veze i sa despotom Đurđem i da se što više približe udao je u zimu 1446. svoju sinovicu Jelenu, kćer despota Tome, za najmlađeg despotova sina Lazara. Svatovi su išli preko Dubrovnika. Jedan njihov spor sa jednim dubrovačkim zapovednikom lađe, koja je prevozila svatove, ostavio je traga i u našoj epskoj narodnoj poeziji, samo što se u pesmi taj spor preneo na despota Đurđa lično i proširio se u sukob sa samim Dubrovnikom. Naročito su oživele nade na obnovu hrišćanskog saveza otkad Janko Hunjadi, od juna 1446., postade guverner mađarske kraljevine. On je bio i suviše poznat kao ogorčeni protivnik Turaka i kao hrišćanski vitez borac koji je postavio kao cilj života da se nosi s njima. Ali, i pored sve opasnosti, koja je očevidno pretila od Turaka, stari savez nije mogao da se obnovi. Sam papa Nikola V želeo je, da Ugarska, pre novih avantura, sredi svoje odnose sa nemačkim carem Fridrihom III; Mleci su imali neprilika ne samo u Zeti i Albaniji nego i u severnoj Italiji. Da bi postigli što žele oni su čak ulazili u veze s Turcima, kao primera radi u Skenderbegovom slučaju, i nisu bili pouzdan drug za nove i opasne koalicije. Nije se odazvao ni Alfons V. Prirodna je stvar, da se pod takvim uslovima nije hteo da izlaže ni despot Đurađ. U toliko pre, što je imao nesvršenih poslova i u Bosni i u Zeti. Jedini koji beše spreman da se pridruži Hunjadiju bio je Skender-beg.