U Mađarskoj se beše, međutim, stvorila dosta jaka opozicija protiv Hunjadija, koja je nalazila da je on glavni krivac za oba teška poraza Mađara, i kod Varne i na Kosovu, i da se njemu ne može dalje poveravati sudbina i čast mađarske vojske. Da bi mogao smiriti nezadovoljstvo u Ugarskoj i povratiti posrnuli ugled trebalo je Hunjadiju da se osigura od turskih napadaja. S toga posla posebno poslanstvo despotu, da ovaj posreduje kod sultana. Despotov plan bio je, da se sklopi mir na malo duži rok, bar na sedam godina; da za to vreme Srbija i Vlaška plaćaju sultanu polovinu danka, a Bosna ceo; i da se dozvoli stanovništvu tih Turcima vazalnih zemalja da održavaju s Mađarima privredne veze. Sem toga despot je želeo, da taj mir obuhvati i Vizantiju. Ako se ne bi htelo primiti da samo Bosna plaća ceo danak, despot je pristajao unapred da u toj tačci popusti, da ceo danak plaćaju sve tri pomenute države. Mađarski sabor odbio je u leto 1449. taj plan, nalazeći da unizuje ugled njihove države. Despot nije ulazio u dalja objašnjavanja, znajući da Turci, posle pobede, neće biti mnogo popustljivi, a vrlo verovatno se bojao, da i ne izazove njihovo podozrenje protiv sebe. Tim se despot ponovo zamerio Mađarima, koji su u svojoj uzbuđenosti posle tako krupnih nedaća bili naročito osetljivi.

U odnosu prema Vizantiji, s kojom je imao i porodičnih i privrednih veza, despot se trudio da bude ne samo ispravan nego i pravi prijatelj. Carigradski bedemi nose na dva mesta jasne pomene o tom, da je despot svojim sredstvima pomagao obnavljanje carigradskog zida, da bi ga osposobio za odbranu. Radio je to upravo u ono vreme, kad je odbijao da sudeluje u mađarskom pohodu, 1447/8. godine. St. Novaković je dao tačno objašnjenje za tu politiku. "Ne mogavši naći konačno spasenje srpske države u savezima preko Dunava, koji su u samom začetku grizle svakojake političke bolesti, sedi se despot bacio na poslednji bedem istočnog hrišćanstva. I on je pomagao da se taj bedem utvrđuje bez sumnje ne što je mislio da se može odbraniti, nego što je video da je tu bio početak i da će tu biti svršetak velike balkanske drame". Na vizantiski presto došao je početkom 1449. god. Konstantin XI Dragaš, sin srpske plemićke i sa jasnim srpskim obeležjem u imenu, ali kao štićenik sultana Murata.

Da bi opravdao svoj poraz Janko je jedan deo krivice prebacivao na despota. On je na nj bio kivan i radi onog zatočenja; i što mu još ni krajem 1449. god. ne beše vratio sina iz taoštva; i radi neuspelih pregovora za mir; i radi primljenih finansiskih obaveza. Želeo je s toga, da ugovor s njim raskine i da dobije razrešenje zbog položene zakletve. Mađarski sabor nalazio je, s njim zajedno, da je smederevski ugovor "iznuđen". Takvo mišljenje kazao je javno i papa Nikola V u svojoj buli od 12. aprila 1450., kojom je oslobodio Hunjadija od zakletve. Čim je na taj način dobio slobodne ruke Hunjadi je osvojio despotova dobra po Ugarskoj, a njegove je činovnike rasterao.

Protiv despota radio je i u mađarskim krugovima i na papskoj kuriji i bosanski kralj Tomaš, u nadi da bi ga mogao potisnuti s područja Bosne. On je otvoreno ustao protiv despotovih planova za mir s Turcima nalazeći da su upereni protiv Bosne. Izradio je kod Mađara, da jedan poseban sud ispita spor između njega i despota, tražeći da mu despot vrati što je bio uzeo. U Doboju, 11. novembra 1449., sklopio je, s tim u vezi, poseban ugovor s mačvanskim banom Janošem od Koroga, kojim se obavezivao na zajedničku defanzivnu borbu protiv Turaka i na odanost Hunjadiju i Mađarima. U Dubrovniku se s toga očekivao rat u Bosni u najskorije vreme. Mislilo se, da će ga početi herceg Stepan bilo neposredno protiv kralja, kao turski pristalica, ili posredno protiv njegovih ljudi u Humu. I Papa Nikola uputio je 26. januara 1450. pismo odanim velikašima, da priskoče u pomoć, ako ih pozove njegov legat u Bosni, biskup Toma. Atmosfera rata već je postojala. U leto 1449. beše otpočeo rat između Mletačke Republike i kralja Alfonza. Herceg Stepan je, kao saveznik napuljski, ušao u borbu, koju bi, verovatno, nekako izbegao, da su mu Mlečani hteli povratiti nešto od ranije prisvojenog zemljišta, što je on od njih tražio.

U martu 1450. pokušali su prijatelji da posreduju između despota i bosanskog kralja. Sam papa je ovlastio ostrogonskog nadbiskupa da deluje u tom pravcu. Ali bez pravog uspeha. Neprijateljstva su trajala i dalje, samo nisu uzimala oštriji oblik.

Papa Nikola V zalagao se inače iskreno za Tomaša. U leto 1450. on je dao oprost grehova svima onima koji budu u njegovoj vojsci "za odbranu i pokoravanje njegovih neprijatelja". A kao ti neprijatelji označeni su ne samo Turci, nego i "manihejci", "jeretici", t.j. pravoslavni i bogumilski podanici i susedi kraljevi. Kraljev pokušaj oštrije akcije protiv vlastitih podanika nije mu doneo željenih rezultata. Ljudi su se mahom razbegli u susedne zemlje, a najviše u Hum, pod Hercegovo okrilje.

Za to vreme Balkan je stradao. Turska vojska koju je vodio sam sultan, beše pritisla Albaniju i dovela Skender-bega u vrlo težak položaj. Ali se on, pomagan od Mlečana, Dubrovčana i drugih hrišćana s mora i primorja, ovog puta održao, iako s mnogo žrtava. Njegova hrabrost napravila ga je veoma čuvenim u celom hrišćanskom svetu; malo je junaka imalo njegov glas. Ovo tursko ratovanje uticalo je, pa je u leto te iste, 1450., godine došlo do mira između kralja Alfonza i Mletaka. Prvi je ugovorom o miru obuhvatio i Hercega kao svog saveznika, dok je Tomaš, kao neka vrsta posrednog saučesnika, potvrdio mir obema stranama. Uzalud su ostala i Alfonzova i Stepanova nastojanja, da Mlečani povrate Hercegovini Omiš. Naskoro posle sklopljenog mira, pod pritiskom javnog mišljenja, kralj Alfonz je radio na tom, da se stvori nov hrišćanski savez, u koji bi, pored njega, ušli i Mlečani. U taj savez on je krajem 1450. pozvao i Hercega.