 |
|||
 |
|||
 |
|||
 |
|
|
|
|||
|
|||
|
|||
|
|
|
Mojsije
Petrović, koji je, kao beogradski mitropolit, mogao izbliza da prati
rad austriskih vlasti i da u svom ličnom primeru vidi i oseti njihove
zadnje namere, rešio se vrlo brzo da se za vremena pobrine za odbranu
pravoslavlja. Videći da našem sveštenstvu nedostaje dobra škola, a ne
verujući austriskim školama, kojima su na čelu bili isusovci, on se
još 1718. god. obratio glavi pravoslavlja, caru Petru Velikom. Glas
o Rusiji i njenom velikom caru širio se po svima srpskim zemljama, od
Crne Gore do Sent Andrije. Od početka XVIII veka nekoliko je naših Srba
iz Austrije išlo u Rusiju ne mogavši da podnose pritisak verskih vlasti
i njihovih pomagača. Jedan između njih, titelski kapetan Panta Božić,
koji je već 1704. god. prešao u Moskvu, postao je "stalni pretstavnik
i izvestilac cara Petra Aleksijevića za srpske poslove", a 1708.
god. dobio je i neku vrstu ovlašćenja od sabora u Krušedolu. Kad se
Rusija spremala za rat s Turskom Bogdan Popović, izaslanik Srba oficira
iz Austrije, ponudio je u Petrogradu 1710. srpsku saradnju. Simpatije
Srba u tom ratu bile su potpuno na ruskoj strani. Jedan srpski pisar
u Karlovcima molio se iste godine u svom zapisu Bogu: "Posobi,
gospodi, caru našemu", t. j. pravoslavnom caru Petru. U više zapisa,
pesama i usmenih saopštenja klicalo se Petru i Rusiji, koji su smatrani
kao vrhovni zaštitnici pravoslavlja. Austriska vlast, koja je imala
toliko uspeha protiv Turaka od 1683-1718. god. stekla je vrlo mnogo
uslova da bude pozdravljena kao sila osloboditeljska, ali je njen prestiž
kvarila nasrtljiva verska politika, koja je odbijala naše ljude. Slovenska
i pravoslavna Rusija postajala im je sve bliža i oni su sve više počeli
obraćati svoje poglede na Moskvu i Petrograd. U prvom redu to je činilo
sveštenstvo, a za njim i ostali narod. Od svog prelaska u Austriju Srbi
su tražili veza sa Rusijom, tužili se na austriske postupke, i gledali
da dobiju moralne podrške. Znamo sigurno, da su 1708. i 1711. notifikovali
Rusima i izbor svojih novih mitropolita.
Obraćajući se Petru Velikom po drugi put, 1721. god., mitropolit Mojsije mu je izneo teškoće koje podnosi od katoličke propagande, a onda je od njega tražio da bude drugi apostol Hristov među Srbima. "Prosveti i nas kao i svoje ljude, da ne reknu naši neprijatelji: gde je njihov Bog? i da nema ko da pomogne". "Ne tražimo bogatstva, nego pomoći za prosvetu učenja i za oružje duša naših da bi se suprotstavili onima koji vojuju na nas". Car je već 22. maja 1722. naredio, da se srpskim crkvama pošlje odejanja i knjiga i da se za nastavnike upute među Srbe dva kijevska vaspitanika. Ali je prošlo prilično vremena dok su se našla pogodna lica, ili bolje, dok se u prvi mah našlo jedno. To je bio Maksim Terenčević Suvorov, sinodalni prevodilac. Ruska državna blagajna odredila mu je 300 rubalja godišnje plaće, a drugih 300 bilo je votirano za jednog grčkog učitelja, koji je bio isto tako potreban i koga će moći izabrati mitropolit sam. Uz Suvorova poslato je 70 komada slavenske gramatike Meletija Smotrickog, 10 primeraka Polikarpova trojezičnog rečnika i 400 bukvareva. U Karlovce Suvorov je došao tek u maju 1726. god., a školu je otvorio 1. oktobra iste godine. No već posle četiri meseca preselio se, po mitropolitovoj dozvoli u Beograd, gde je počeo rad 1. februara 1727. Njegova škola nije donela Srbima ono što se od nje nadalo, ali je bila ipak bar jedan polukorak napred. Srbi su se osećali ugroženim i ova je škola, ako ništa drugo, pokazala interes pravoslavne Rusije za njih. A to je bilo potrebno, jer su se austriske vlasti spremale da znatno prikrate srpske povlastice. U Banatu je i za pravoslavne propisano svetkovanje katoličkih praznika; kod izbora mitropolita imala su se caru predložiti po tri lica, a isto tako i pri izboru episkopa; episkope i mitropolite ne treba pustiti da sami idu u narod bez pratnje kog činovnika; osloboditi narod od mitropolitova uticaja u svetovnim stvarima. Dok su tako stezali vlast i prava srpskog sveštenstva katoličkom je pušten pun mah. Iza smrti Vićentija Popovića (1725.) srpsko se pitanje postavilo u punoj jasnosti. Beč je želeo da Mojsije nikako ne sjedini karlovačku i beogradsku mitropoliju, a narod nije pristajao ni na kakvo drugo rešenje. Više od godinu dana povlačilo se to pitanje, dok u Beču nisu najposle pristali da Mojsija potvrde kao karlovačkog mitropolita i samo kao administratora beogradske mitropolije. Ali istog dana, 1. aprila 1727., kad je Mojsiju bila izdata diploma, objavljen je i carski reskript, koji je sadržavao ona napred pomenuta ograničenja privilegija. Taj reskript naišao je na otvoreno negodovanje u narodu. Izvesni narodni prvaci odbiše da ga prime do znanja, a kamo li da ga izvršuju. Narodni sabor uputi pretstavku caru pobijajući odredbe reskripta, a sam mitropolit ode u Beč, da objasni narodni stav. Iz Beča su početkom 1729. god. dali novo objašnjenje srpskih privilegija, ali bez mnogo ustupaka. S toga narod ponovo odbi i taj pokušaj na svom saboru u Beogradu i uputi u Beč novu deputaciju, s mitropolitom na čelu. Mitropolit Mojsije i umro je tom prilikom u carskoj prestonici, 27. jula 1730. Ista borba oko popunjavanja mesta zajedničkog mitropolita ponovila se i 1731. god. Srbi su kandidovali aradskog vladiku Vićentija Jovanovića, koga je Laza Kostić netačno i svirepo prikazao u svom Peri Segedincu, i ostali su uporni braneći svoj stav. Ali njihovo ogorčenje nije bilo samo zbog verskih pitanja, u kojima su Austrijanci preterivali sve više, zabranjujući čak i podizanje i opravku pravoslavnih crkava i goneći srpsko sveštenstvo. Činili su to sasvim bezobzirno ne samo u Hrvatskoj, nego čak i u Srbiji. U varaždinskom đeneralatu došlo je 1718. god. do prave bune, kad je unijatski vladika dao ubiti na vratima manastira Marče njegovog nepopustljivog pravoslavnog igumana i kad je silom počeo nagoniti narod na uniju. Ali Srbi su patili isto tako i od socialnih nevolja i od nesavesne i grabljive administracije. Austriske vlasti obilato su delile i prodavale velike komplekse zemljišta po Sremu i Bačkoj tuđoj gospodi. Iločki spahiluk sa 30 sela dobio je knez Livije Odeskalki; vukovarski sa 24 sela dobi grof Elc; karlovački sa Kamenicom i Slankamenom i još 7 sela baron G. Ifeln; mitrovački sa 19 sela grof Koloredo; zemunski sa 20 sela knez Šenborn i dr. Zakupnici i upravnici tih imanja pravili su velike zloupotrebe i nekontrolisani od svojih gospodara vršili su nad narodom prevare i nasilja svih vrsta. Kulaci gospodi maloj i velikoj bili su teški i na njih se izgonilo bezobzirno. Za jednog od tih zakupnika, nekog Kolhunta, zna se, da je na imanje svog gospodara 1728. god. došao sa jednim kolima stvari, a kad je 1731. god. odlazio za Osek morali su seljaci dati 70 kola za prevoz njegove prtljage. Tako se brzo, i bezdušno, grabilo na račun seljaka i malog sveta. Zbog tih i takvih tipova mnogi su ljudi bežali sa spahiluka i odmetali. Za pet velikih sela u Donjem Sremu beleži se, da su prosto opustela (Sakule, Kerek, Tolinci, Drenovac i Vitojevci). |
|
|
