Istorija

Istorija Srpskog naroda

Srbija kao samoupravna država

 

Preokret u celoj situaciji donela je smrt cara Aleksandra (19. novembra 1825.). Tek tada, predosećajući novi kurs ruske politike, oslobodila je Porta u pola članove srpske deputacije, pa je Avrama Petronijevića uputila u Srbiju, ali je druge zadržala u Carigradu u patriaršiji pod prismotrom. Na ruski presto došao je žustri Nikola I. On se brzo rešio na odlučne korake, na koje je pred kraj svoje vlade pomišljao njegov umrli brat. Već u martu 1826. uputila je ruska vlada ultimatum u Carigrad, da se ispune njeni zahtevi. Među njima je bilo i pitanje srpske samouprave. Po savetu Austrije, koja nije želela da Rusija sama posreduje na Balkanu, Porta je pristala na pregovore sa Rusijom. Oslobodila je potpuno srpske deputate, iako ih još nije poslala kući.Bojeći se tuđeg uplitanja i saznavši da su se složile Rusija i Engleska da posreduju u grčkom pitanju, u Carigradu se rešilo da se pokuša ponovo sređivanje unutrašnjih teškoća sopstvenim naporima. Vratilo se opet na sistem reforama. Sultan je 16. maja 1826. ukinuo potpuno janjičarski red. Janjičarska buna bila je u prestonici brzo ugušena, i to veoma krvavo. Uz janjičare bio je gonjen i derviški red bakpaša, za koji se tvrdilo da s njima ima bliskih veza. To je veoma uzbudilo duhove. Nova turska vojska, s novim evropeiziranim uniformama, ustrojena sa nemačkim instruktorima, izazvala je velike proteste u zemlji. Naročito se udaralo na ukrštene kajiše preko prsiju, za koje se govorilo da su protivni islamu. U konzervativnim elementima i oblastima sultan se s novim reformama nije nimalo štedeo. U Bosni su janjičari dali dobro organizovan otpor, koji je ostavio duboka traga. "Onih srećnih pejgamberovih vremena i za vrijeme halifa prave vjere i za prijašnjih osmanskih vladara ovako se šta nije događalo," govorili su oni i pisali. Da uguši njihov pokret bi poslat u Bosnu za vezira beogradski Abdurahman-paša, koji se u Srbiji pokazao kao čovek od autoriteta.Ta reforma mesto da ojača u stvari je oslabila Tursku. Vojska je bila pometena i bez otporne snage. Stara je rasturena i ogorčena, a nova se tek imala stvarati. Voditi u takvim časovima pregovore sa Rusijom, u kojoj se javilo oštro nezadovoljstvo zbog dugog oklevanja Aleksandrova vremena, značilo je izložiti sebe unapred sigurnom neuspehu. Ali Turci su to posle ruskog ultimatuma morali činiti. Pregovori su vođeni u Akermanu, u leto 1826., ako se pregovorima može nazvati rusko ultimativno diktiranje uslova. Po Akermanskoj konvenciji, potpisanoj 25. septembra, Turska se obavezala, da za 18 meseci uredi srpsko pitanje zajedno sa srpskim pretstavnicima i da njegovo rešenje objavi hatišerifom. Kao baza za te ruske zahteve bila je osma tačka Bukureškog Ugovora, na koju se izrično pozivalo.

Kad su se malo pribrali Turci su došli na misao da odugovlačenjem izigraju primljene obaveze. Stvar se zaplela u toliko, što se ni Rusi nisu zadovoljili Akermanskom konvencijom. Po njoj Rusi su rešavali "svoja" pitanja s Portom, u koja su ubrajana i pitanje Vlaške i Moldavske, kao i pitanje Srbije. Grčko pitanje Rusija je, međutim, htela da rešava zajedno sa Engleskom, kojoj se pridružila i Francuska, i postavila ga je pred Portu posle završetka pregovora u Akermanu. U Carigradu je s toga poraslo nepoverenje prema Rusiji i javila se težnja da se ne popušta. U grčkom pitanju, koje joj se činilo kao izuzetno opasno, Portin otpor prelazio je u tvrdu upornost. Tri velike sile, Rusija, Engleska i Francuska, koje su bile uzalud ponudile svoje posredovanje, prešle su na oštrije mere. Svojim flotama one su sprečavale Turskoj, da šalje nove vojne odrede u Grčku, a u oktobru 1827. satrale su tursko brodovlje kod Navarina. To je dovelo do prekida diplomatskih odnosa, a potom i do rata između Turske i Rusije. Tim je srpsko pitanje bilo potisnuto. Turci su formalno kao vodili pregovore, ali su u stvari čekali ishod rata. Po ruskom savetu Srbija nije ušla u rat, da se ne bi izlagala nepotrebnim žrtvama.

Ruska vojska nije mogla da tokom 1828. god. pređe stalno preko Dunava. Tek 1829. god. uspeo je energični i vrlo sposobni general Dibić da slomije turski otpor i da prodre sve do Jedrena. Sultan je na to zatražio mir. Po odredbama Jedrenskog Mira, sklopljenog 2. septembra 1829., Porta se, među ostalim, obavezala da izvrši obaveze Akermanske konvencije, i to u roku od mesec dana. Naglašeno je ponovo, da se Srbiji moraju vratiti i onih šest nahija, koje je Karađorđe bio osvojio i držao, a koje nisu ušle u sastav Miloševe države. To su bile nahije: krajinska, crnorečka, paraćinska, kruševačka, starovlaška i jadarska. Po istom ugovoru Rusiji je bilo priznato već u Akermanu ugovoreno pravo srpske sile zaštitnice. General Dibić, poznavajući turski i namerni i prirodni javašluk, stavio je merodavnim u Carigradu do znanja, da neće napustiti Jedrena sve dok se ne izvrše izvesni njegovi uslovi, među kojima se nalazilo i rešavanje srpskog pitanja.

 

Prethodna stranica