Pad Beograda i slabost Ugarske otvorili su mnoga pitanja. Šta sad? Ako podlegne Ugarska ugrožena je i cela srednja Evropa. Ali, ako i ne podlegne sasvim, može li ona sama, ovakva kakva je, sprečavati turska prodiranja u više pravaca? To se pitanje naročito nametalo Austriji, u čije su južne zemlje već provaljivale turske čete iz Bosne. S toga je nadvojvoda Ferdinand počeo pregovore sa Mađarima o saradnji, i to na taj način što bi njegova vojska mogla delovati po Hrvatskoj i što bi austriske posade ušle u izvesna mesta da ih brane. Njegovim težnjama išli su u prilog i dalji vojnički događaji. Sultan Sulejman postavio je za novog zapovednika u Bosni Husref-bega, dotadašnjeg sandžak-bega u Smederevu, sina zeta Bajazita II, koji se istakao u poslednjim borbama oko Beograda. Dobio je novi položaj da na njemu pokaže svoju punu vrednost. Svestan toga, on je već s proleća 1522. god sa hercegovačkim sandžak-begom preduzeo vojne operacije u Dalmaciji i zauzeo je Knin i Skradin, dok se Klis junački održao. Iduće godine Husref je zauzeo Ostrovicu, ali je bio odbijen od Krupe. Ali je glavnu pažnju posvećivao Jajcu, kao tada najvažnijem gradu neturske Bosne. Oba bana u tom gradu, Petar Keplević i Ivan Tahi, behu napustili rđavo snabdevani grad, ne hoteći da snose odgovornost za njegovu sudbinu. Kad su saznali za to Turci su opseli i stegli grad kao u klešta. Jedva i s mukom došla je u nj mala pomoć nadvojvode Ferdinanda, koja je spasla situaciju. Ali ona nije mogla da je izmeni. Radilo se na malo, sa sitnim sredstvima, i bez mnogo poverenja. I velika pomoć, i čak jedan veliki pokret, teško bi u ovo vreme mogli zaustaviti turski zamah, jer se proces u Ugarskoj razvijao potpuno onako kao i u balkanskim državama. Sa malim sredstvima samo se produžavalo životarenje jednog organizma, za koji više nije bilo nikakve nade da bi mogao ozdraviti.

Srbi su se, na granici, uglavnom, držali sa Mađarima, dok su oni u unutrašnjosti ostajali mirni. Bilo je slučajeva, da su poneki i na granicama prilazili Turcima gledajući njihovu snagu i uspehe. Takav je slučaj bio, na primer, sa pomenutim braniocem Beograda, Petrom Ovčarevićem. Jedan naš letopis, pisan svakako od nekog kaluđera, branio je postupak Đurđa Crnojevića, što je od Mlečana "videći njihovu prevlast i njihovu skvrnu veru" prišao Turcima. Drugi naši ljudi, iz hrišćanske solidarnosti, delili su sudbinu Mađara, iako je sve više postajalo jasno da neće ništa biti od ranije očekivane obnove srpske države njihovom pomoću. Kad je kralj Lajoš 1522. god. poverio odbranu teško ugrožene južne Ugarske kaločkom nadbiskupu Pavlu Tomoriu, koji je pokazivao puno dobre volje da doista bude od koristi, ovaj je obratio naročitu pažnju Srbima. Našao je odlična saradnika u dotle malo poznatom vojvodi Radiču Božiću, čoveku već u godinama. S njim je obnovio srpsku šajkašku vojsku, koja je vrlo brzo pokazala svoju vrednost. Već u junu 1522. god. "deli" Radič Božić, kako ga naziva jedna naša beleška, razbio je kod Petrovaradina jedan poveći turski pljačkaški odred. A iduće godine naneo je, zajedno s Tomoriem, osetan poraz bosanskom Ferkat-paši kod Manđelosa, u Sremu. Znatan uspeh postigao je Tomori naročito krajem 1525. god., kada mu je pošlo za rukom da pridobije čuvenog vlastelina Pavla Bakića sa Venčaca iz Šumadije, da pređe na mađarsku stranu. Ovaj ugledni srpski plemić prešao je u Ugarsku sa petoro braće i 50 konjanika i sa velikim imanjem. Njemu za ljubav ušao je ponovo u veze sa Mađarima i odmetnuti Ovčarević, želeći da ne ostane neka vrsta odreda. Kralj Ladislav, ceneći značaj Bakićev, poklonio mu je grad Šoljmoš malo pred svoju pogibiju, 18. jula 1526.

Turci nisu posle osvajanja Beograda operisali sa velikim vojskama od više desetina hiljada ljudi. Sultan je za to vreme osvojio Rodos i spremao veću akciju prema Egiptu. Njegovi sandžak-bezi vršili su napade u susedstvu istina sa željom ne samo da uznemiravaju nego i da osvajaju, ali za te svoje akcije kretale su samo one snage s kojima su raspolagale na svom području. Mađari su imali dva-tri veća lokalna uspeha, pa su se počeli zavaravati kao da opasnost nije onako neposredna i ozbiljna kako im se učinila tri-četiri godine ranije. I s toga su nastavili stare metode feudalne samovolje. O kraljevom lakomislenom životu pričale su se neobično teške stvari, i to osnovane. Državne kase bile su očajno prazne. Na molbe i preklinjanja pojedinih zapovednika s granice kralj je, kao prosjacima milostinju delio po nekoliko forinta. Srpskom despotu kralj je na četiri molbe dao svega 33 forinta, Radič Božić je dobio 185, a Marko Jakšić samo 4 forinta! I s toga je u zemlji nastalo zaprepašćenje, kad je Pavle Bakić doneo glas da Turci vrše velike pripreme i da je u njihovom planu čak pohod na Budim, i kad je taj glas od početka 1526. god. dobio nove potvrde.

U Mađarskoj su, istina, počele odmah odluke, naredbe i većanja, ali sve više u teoretskom nego u praktičnom pogledu. Kralj je slao poruke na sve strane, ali ih je malo ko slušao. Njegova nada behu austriski nadvojvoda Ferdinand, njegov šurak, i papa, koji ga je uveravao o mogućnostima novog hrišćanskog saveza. Po računanju mađarskih odgovornih lica cela zemlja mogla je dići na noge do 60.000. Prema turskoj sili, koja je bila četiri puta veća, i to bi pretstavljalo malu snagu. A kakvi su tek izgledi mogli biti, kad Mađari nisu uspeli da saberu ni polovinu toga broja! Siromah Bakić, koji je sad čuvao granicu u Sremu, doživeo je teško razočaranje. U svojoj Šumadiji on nije mogao dobiti prava obaveštenja o prilikama u susednoj kraljevini, o kojoj se pričalo kao o nekom snažnom bedemu hrišćanstva i za koju su Srbi više od jednog veka vezivali svoju sudbinu. Sad je imao dovoljno prilike da vidi kako idu stvari i da zažali što je i sebe i svoje Srbe izlagao uzaludnim žrtvama. Mađarska više nije mogla da spasava ni sebe, a kamo li njih.

Početkom leta 1526. god. počela je turska ofanziva. Prvi je na redu bio Petrovaradin, koji je pao 29. jula posle tronedeljne opsade. Iza njega Turci su brzo i sa malo otpora osvojili susedne gradove u Sremu i kod Oseka napravili most za prelaz u srce Ugarske. Kralj Vladislav je prikupljao vojsku u Tolni, ali je do odsudnog dana jedva skupio do 20.000 vojnika. Mnogi magnati nisu prosto hteli doći, a mnogi su zakasnili, slučajno ili namerno. U toj vojsci nalazio se i dobar deo Srba pod zapovedništvom Bakića i Radiča Božića. Despot Stevan je, po kraljevoj naredbi, ostao da čuva Slavoniju od eventualnih napada Turaka s bosanske strane. Do bitke je došlo na Mohačkom Polju. Ona je bila brzo gotova, za dva sata, 19. avgusta 1526. Mađarska vojska bila je brzo rastrojena i potpuno poražena; sam kralj zaglavio je, na begu, u jednom nabujalom potoku. Pobednik sultan ušao je bez dalje borbe u mađarsku prestonicu 11. septembra. Ovog puta on nije u njoj i ostao i pobio na budimske bedeme turski barjak, nego se, po običaju početkom jeseni vratio u svoje zemlje.

Slomivši balkanske države, skrhavši sad i Mađarsku, Turci su zagazili u srednju Evropu i učvrstili se u njoj. Sudbina srpskog naroda bila je zapečaćena za vekove. Oni su čitav jedan vek i po davali otpor Turcima, od Marice do Drave, da bi ih zaustavili i spasli bar poslednje ostatke svoje države i svog nacionalnog poseda. S toga su se bili pridružili i Mađarima i krvarili za njih. Spasa nije bilo. Turska snaga bila je veća, bujnija, i mudrije organizovana. Otada Srbi postaju raja, u stvari roblje, podanici drugog reda, osuđeni da rade za druge. Njihova civilizacija, koja je tako lepo i vidno napredovala, presečena je grubo. Presahli su bogati prihodi darežljivih vladarskih ktitora, razbila se iniciativa kulturnih velikaša, prestala aktivnost izuzetno lepo vaspitanog ženskog dela našeg srednjevekovnog društva. Od XVI veka naši manastiri tavore živeći od starog kapitala, književnost zamire, umetnost prelazi u zanatstvo. Početak Novog Veka otvarao je celoj Evropi nove vidike; naš svet vraćao se, međutim, na stare patriarhalne običaje, lišavao se mnogih blagodeti nove kulture, i to što dalje sve više. Sloj višeg društva, koji je bio glavni nosilac naše srednjevekovne kulture, iščezao je pod Turcima skoro potpuno, ili se odnarodio, ili poseljačio; građanski stalež stvarao se, istina, i pod Turcima, ali sa ograničenim sredstvima; a seoski svet, koji će postati glavna narodna snaga, tuđio se od dodira sa vlastima i povlačio se sam u sebe. Sveštenstvo je sve više dobijalo značaj kao učitelj i vođa naroda, ali je njegovo obrazovanje, lišeno ranijih mogućnosti, sve očevidnije opadalo. Bilo je dosta primera da je jedva znalo čitati i pisati. Ali je ipak bilo aktivno, željno pokreta, i puno žudnje za slobodom. Ono je uspevalo da naš mali svet i u to doba robovanja diže crkve i manastire, male i skromne, ali ipak korisne; da stvara škole, makar primitivne i vrlo oskudne; i da čak pokušava podizanje štamparija. Sve je išlo teško, s naporom, ponekad sa zaziranjem za život. Nekolika veka takvog života bilo je strahovito iskušenje i nije čudo ako je ostavilo dosta traga.