Iako su slomili naše srednjevekovne države sve sem malog i politički potpuno bezopasnog Dubrovnika Turci ipak nisu slomili i otpor našeg naroda. Ovaj je nastavljao borbu na novim granicama, ponekad i na tuđem području, sa upornom težnjom ne samo da mu srpeči dalje prodiranje, nego i da, u koliko može, povrati staro izgubljeno područje. U srpskoj despotovini u Sremu, oko neustrašivog i neumornog despota Vuka bio se skupio lep broj srpskih junaka koji su s njim zajedno vodili česte borbe protiv Turaka u nadi da će ih s mađarskom pomoću moći potisnuti.

Kralj Matija bio je tad jedina nada i Srba i Hrvata, koji su hteli da nastavljaju borbu. On je prvi stvorio u Ugarskoj stajaću vojsku, da bi mogao biti aktivan u svakoj potrebi. Njegova misao je bila da od Ugarske stvori jaku srednjeevropsku državu obuhvativši u nju i Češku i Austriju. U težnji da to postigne on je imao izvesnih uspeha, ali je u stvari tim oslabio i samu Ugarsku i njenu misiju. Istrošen u borbama na zapadu i severozapadu on nije mogao da prikupi, sa dosta rezervi svih vrsta, mađarske snage na jugu, odakle će jednog dana kruni Sv. Stevana zapretiti glavna opasnost. On je verovao da se dovoljno zaštitio na taj način, što je od Beograda do Jajca stvorio jednu vrstu budne i snažne vojne granice, koja se naslanjala na nekolika veoma jaka i dobro branjena grada (Beograd, Šabac, Srebenik, Jajce). Istina je, da za njegova vremena taj bedem nije bio probijen, ali je istina isto tako da je postao najozbiljnije ugrožen. Njegovi uspesi na severu bili su privremeni, a opasnost na jugu ostala je stalna. Kralj Matija je oslabio zemlju i svojim unutrašnjim reformama, iako su one bile načelno korisne. Njegova je težnja bila da slomije moć plemstva osionog i vrlo samovoljnog, i u tom pravcu izveo je nekoliko mera, ali ne ipak toliko da stvarno postigne što je želeo. Naprotiv, rezultat nije izostao. Plemstvo se, odmah iza njegove smrti, otelo još više i svojim držanjem doprinelo je znatno da snaga Ugarske popusti u najodsudnijem času. Kao mnogim krupnim ličnostima u istoriji dogodilo se i Matiji, da je preduzimao velike poteze u nepodesno doba i da je idući za boljim i većim u stvari pomogao negativnom.

Osamdesetih godina XV veka bilo je više borbi na južnim granicama Ugarske i u Bosni. Iniciativu su davali skoro podjednako srpski pogranični zapovednici koliko i Turci. Despot Vuk isticao se neobično. Tako u jesen 1481., kad je razbio vojsku smederevskog zapovednika Skender-bega, pa provalio u Srbiju sve do Kruševca. Srpski letopisi beleže, kako despot Vuk tada "rasipa" Kruševac. Odveo je iz njegove okoline preko 60.000 srpskih duša, a celu oblast je opustošio.

Te preseljene Srbe kralj je dao nastaniti u okolini Temišvara, nedaleko od granice. On je uopšte želeo da dosta puste južne oblasti naseli, a i da Srbe na toj strani ojača kako bi bili sposobniji na otpor. Od 1478-1482. u Ugarsku je, po jednom njegovom saopštenju, bilo preseljeno do 200.000 Srba. "Da bi što jače privezao doseljene Srbe i da bi nove pridobio na seobu, donese ugarski sabor 1481. godine jedan zakonski članak, kojim se Srbi oslobađaju od plaćanja desetka katoličkom sveštenstvu." Tim seobama osetno je povećan srpski elemenat u Banatu, koga je tamo bilo i od ranije, a naročito od vremena despota Stevana. Čitav zapadni Banat, s Bečejem i Bečkerekom, držao je kao svoj posed u svojstvu mađarskog vazala i magnata umni srpski gospodar, vršeći tamo preko svojih činovnika i administrativnu vlast. Posle je te posede znatno proširio i njegov naslednik, despot Đurađ, dobivši torontalsku županiju i dobar deo tamiške sa Vršcem. U njegovo vlasništvo dopala je i u Bačkoj cela dolina Tise od Čaruga do iza Sente. U Sremu kralj Sigismund dao je bio despotovom velikom čelniku Radiču grad Kupinik, potonju "prestonicu" Zmaja Vuka, a sem njega Srbi su imali, kao despotove gradove, Zemun, Mitrovicu, Slankamen. Despotovih imanja bilo je i po ostaloj Ugarskoj, ali ona nisu bila ovako zgrupisana, niti se u njih, u primetnijem broju, useljavao srpski živalj. Posle propasti srpske despotovine ti su ogromni posedi prešli u druge ruke, ali je ostao srpski elemenat. Kad je obnovljena despotska vlast sa Zmaj Ognjenim Vukom ti izgubljeni veliki posedi nisu bili vraćeni u celini porodici Brankovića. Njima je zapao u glavnom Srem. Međutim, nešto ženidbom sa Barbarom Frankopanovom, plemićkom iz poznate hrvatske porodice a nešto poklonima kralja Matije, Vuk je znatno proširio svoju granicu prema zapadu. Matija je rado gledao da mu južna granica bude što čvršće povezana u vlasti jednog pouzdanog gospodara. Despotovih poseda bilo je i u požeškoj, križevačkoj i zagrebačkoj županiji, a dopirali su sve do Siska. Glavna mu je bila bogata Totuševina. Na zapadu se nalazio i njegov tvrdi grad Bela Stena (Feyerkenj).

Ali srpskim ljudima nije bilo suđeno da ostanu samo na tim ugroženim južnim granicama i da ih brane svojim prsima. Kralj Matija se baš u to vreme bio zapleo u ponovni rat sa Austrijom. Kad je njegova vojska u leto 1482. pretrpela tamo osetan poraz morao je Matija lično da pođe tamo, da bi digao duh. Za taj pohod njemu su trebali pouzdani srpski ratnici i on ih je dobio u priličnom broju (oko 4.000 ljudi). Turci su, naravno, iskoristili tu zaposlenost Mađara na drugoj strani, pa su u septembru upali u Banat, ali su ih kod Bečeja, 9. septembra, presreli despot Vuk, Petar Doci i Pavle Kanjiži i naneli im težak poraz. Despot se isto tako pokazao junak i na drugoj strani. Kad su Turci u jesen 1483. iz Bosanske Krajine provalili do Kranjske i Koruške sačekali su ih na povratku, na Uni, "kod broda Zrinskoga", despot i hrvatski ban Matija Gereb, pa su ih 30. oktobra potpuno potukli i oduzeli im sav plen.