Istorija

Istorija Srpskog naroda

Napisao: Vladimir Ćorović
(1885-1941)

Srpsko-bugarski rat i njegove posledice

Kralj Milan je nalazio, da su radikali, skoro više od liberala, zahvaćeni "panslavističkom" strujom. Samo, dok su liberali tražili veze sa službenom i crkvenom Rusijom, radikali su važili kao vaspitanici levičarske i nihilističke Rusije. Kralj je u njima gledao samo prevratnike i zazirao je od njih sve više u koliko je video kako u narodu uzimaju maha. Njegova unutrašnja politika, potpuno lična i skroz konzervativna, dovela je u jesen 1883. do formalne pobune u istočnoj Srbiji i do strahovitog obračuna s radikalima. Na izborima za Narodnu Skupštinu radikali su 7. septembra odneli sjajnu pobedu. U narodu se nijedna druga stranka nije mogla poneti s njima. Kralj je, mesto da poveri vladu njima, doveo na vlast Nikolu Hristića, starog birokratu iz doba kneza Mihaila, čoveka "gvozdene ruke", i raspustio je Skupštinu. Ta mera i naredba da se od naroda pokupe stare puške izazvale su buntovni pokret u timočkoj oblasti. Kralj je pokret ugušio u krvi, pomoću vojske. Izvršena je 21 smrtna osuda, a 734 čoveka kažnjena su robijom i zatvorom.

Šef radikalne stranke, Nikola Pašić, i još nekoliko njegovih drugova, spasli su se za vremena begstvom i našli su se kao emigranti u Bugarskoj. U toj zemlji oni su naišli na relativno dobar prijem. Šta više, bugarske vlasti su im dozvoljavale da se nastane blizu granice i nisu im sprečavale, da hvataju veze sa ljudima iz Srbije i da agituju protiv kralja Milana i njegova režima. Pašić se spremao i vodio je pregovore na više strana, da organizuje četničku akciju i izazove novu bunu protiv kralja Milana i njegove vlade. Bugarska štampa, čak i vladina, uzimala je stranu emigranata.

Srpska vlada dala je u Sofiji jasno razumeti, da nije zadovoljna držanjem bugarskih vlasti, očekujući da će one prema emigrantima postupiti sasvim drukčije. Bugarska vlada ne samo da nije ispunila kraljeve želje, nego je krenula i jedno drugo pitanje. To je takozvana bregovska afera. Knez Miloš je bio tridesetih godina kupio jedno imanje kod Bregova na Timoku, koje se nalazilo na levoj, srpskoj strani reke. Kad je Timok promenio svoj tok imanje je dospelo na desnu, tursku i posle bugarsku, stranu. Imanje je to, prirodno, smatrano i dalje kao srpsko i na njemu je bila podignuta jedna stražara. God. 1884. Bugari su zatražili, da se srpska straža povuče odatle, pošto Bregovo pripada bugarskom državnom području, pa kad Srbi nisu na to pristali oni su 22. maja 1884. zauzeli to imanje silom. Srbija je na to uputila ultimativni zahtev da se Bugari povuku odatle i da ispune i srpska traženja o uklanjanju emigranata sa granice. Bugari na to nisu hteli pristati i zbog toga je Srbija 28. maja prekinula diplomatske odnose s njima. Sukob se bio naglo zaoštrio i izazivao je bojazan da ne pređe u neprijateljstvo. Ruska diplomatija radila je skoro neskriveno protiv kralja Milana i čak je omela zadovoljštinu, koju je bugarski knez A. Batenberg, u neposrednim pregovorima s kraljem, bio voljan učiniti. Tako je to pitanje između Srbije i Bugarske ostalo otvoreno, sa obostranom zategnutošću.

Taj sukob izazvao je kod kralja Milana još veće nepoverenje prema Bugarima. Posle austriskog ulaska u Bosnu i Hercegovinu i posle njegove obaveze primljene u Tajnoj Konvenciji, kralj je lično bio načisto, da on na toj strani nema šta da očekuje. Isključen je bio i Novopazarski Sandžak do iza Mitrovice, koji je takođe spadao u austrisku interesnu sferu. Za svoje širenje Srbija je, po kraljevom uverenju, imala samo jedan mogući pravac, i taj je vodio niz tok Vardara. Na tom putu Srbija je međutim imala da se sukobi sa bugarskim težnjama, koje su u Sanstefanskom Ugovoru dobile s ruske strane priznanje i potstrek. "Kako ja smatram Veliku Bugarsku, koja bi se približavala granicama stefanskim kao grob srpskog naroda", govorio je kralj austriskom poslaniku u Beogradu 3. maja 1885., "to ću pre otstupiti i drugima prepustiti odgovornost za posledice, nego gledati, da se mojoj zemlji ruskim delom podvezuju životne žile". Kralj Milan nije video mogućnosti za sporazum između srpskih i bugarskih težnja, i, kao u Srednjem Veku, njemu se činilo da se pitanje može prečistiti samo silom.

Kralju, koji je bio plahovita i impresivna priroda i koji je u svojim kombinacijama računao s kratkim rokovima, činilo se, da u balkanskoj politici između Rusije i Austro-Ugarske postoji suparništvo koje se ne da lako izgladiti i da sukob između njih može izbiti svaki čas. Kad je, međutim, 1884. god., naročitim zauzimanjem Bizmarkovim, došlo do sastanka careva Vilhelma I, Aleksandra III i Franje Josifa u Skjernjevcima, kralj Milan se bio zbunio i osetio prevaren u svojim prognozama. Kakav će biti njegov položaj i značaj kad i ako prestane rusko-austriski antagonizam? Ne mogući da dozna tekst tu stvorenog sporazuma, nepoverljiv kako je bio, on je pomišljao na sve. I s toga je u časovima klonulosti pomišljao na abdikaciju i tražio od bečke vlade obezbeđenje za sebe i za svog sina, a bio je pripravan da ustupi i svoja vladarska prava jednom članu dinastije Habzburga. U Beču su već tada počeli da gledaju na nj kao na nevropata i počeli su da ga umiruju. Omražen u zemlji, s uverenjem da ga ni bečki prijatelji ne cene i ne podržavaju u punoj meri, osećajući Rusiju kao opasnog neprijatelja, koja na sve strane radi protiv njega, on je doživeo i krizu u porodici. Neobuzdan sladostrasnik on nije bio ispravan muž, a kraljica Natalija bila je hladna i prilično ograničena, a uporna žena. Između njih su, sem toga, postojale i političke protivnosti. Kraljica je bila poreklom upola Ruskinja i sva za Rusiju i kralju je, naročito u ovo vreme, pravila česte scene zbog njegovih suviše daleko otišlih veza sa Bečom. Kraljica je to činila delom iz uverenja, delom iz taktike da bi postala popularna, a delom da bi spasla budućnost svog sina. Sva zemlja, skoro bez izuzetka, sem nešto intelektualaca, bila je protiv kraljeve spoljašnje politike. Ristić je sve jasnije obeležavao svoj rusofilski stav, i baš u proleće 1885. bio je u Rusiji primljen od cara i dočekan na demonstrativno svečan način. A Pašić je još 1881. god. pisao u Radu, da politika napredne stranke "upravo i nije nikakva politika već izmećarstvo".

Sa Crnom Gorom odnosi kralja Milana nisu bili nimalo dobri. On je znao da je knez Nikola bio jedno vreme kandidat za srpski presto iza smrti kneza Mihaila i da se, u stvari, nikad nije u duši odrekao tih želja. U ratu 1876. god. bilo je dosta neslaganja između njih u izvođenju ratnih operacija, a kod Milana je bilo i izvesne ljubomore zbog crnogorskih uspeha i slave koju su njeni borci stekli u srpskom svetu. Ali najteži udar uzajamnom poverenju zadalo je to, što je knez Nikola ne samo primio kneza Petra Karađorđevića, nego mu je u leto 1883. god. dao i svoju kćer Zorku za ženu. Karađorđević je nesumnjivo bio najopasniji protivkandidat Milanov zbog ogromnog prestiža njegova deda u Srbiji i zbog slobodarske reputacije koju je on lično imao. Knez Petar je održavao veze sa izvesnim ljudima iz Srbije, za koje je kralj nešto znao ili naslućivao, i s toga je zazirao od njega, a naročito posle Timočke bune, kad su radikalski emigranti i opozicionari ušli u bliži dodir s njim.

Usred tih kraljevih ličnih i političkih kriza pade iznenada, 6. septembra 1885., proglas ujedinjenja Istočne Rumelije sa Bugarskom. Srpska diplomatija nije o pripremama za taj čin imala nikakvih prethodnih obaveštenja, a, koliko se danas zna, taj proglas je izazvao iznenađenje i u samom Beču. Sam bugarski knez, A. Batenberg, tvrdio je, da je i on sam, nekoliko dana pre toga, bio stavljen pred svršen čin. Videći raspoloženje naroda on se tom proglasu nije mogao, a nije ni hteo, da usprotivi. Primio je i priznao proglas, objavio mobilizaciju i lično krenuo u Plovdiv.

Kad je izvršen plovdivski "prevrat" kralj Milan se nalazio u Glajhenbergu. Bio je skoro izvan sebe. To spajanje bio je prvi korak za ujedinjavanje Bugara i bio je nesumnjivo politički uspeh, koji će lepo odjeknuti i u drugim oblastima gde Bugari žive pod tuđinom. On je predviđao takav odjek i u nekim maćedonskim mestima i nalazio je u tom podrivanje i rušenje svojih jedinih političkih ekspanzivnih kombinacija. Pomišljao je da iza tog prevrata ipak stoji i Rusija. Ljutio se mnogo i na bugarskog kneza, što je stvar krio od njega kao tobožnjeg ličnog prijatelja i što su Bugari, pre proglasa, svoje vojničke pripreme pravdali pred svetom tim, što se tobože boje srpskog napadaja. Razdražen i pun nepoverenja prema svemu i svakom kralj je odmah krenuo za Beč. U Beču, kralj je ovako objašnjavao svoj stav: Odluke Berlinskog Kongresa, koje sigurno nisu ispale po srpskoj želji, primljene su sa srpske strane sa punom lojalnošću. Sad, kad te odluke menjaju drugi, Srbija neće da ostane bez dolične otštete, da ne bi svojom pasivnošću dozvolila poremećaj ravnoteže na Balkanu. Iako je u njegovim rečima bilo mnogo gorčine i prebacivanja bugarskom aktu, on se u taj mah još nije bio otvoreno izjasnio da svoju otštetu misli tražiti samo na bugarski račun. U Beču su odgovorni krugovi umirivali kralja, obećavajući mu, da će Austrija imati u vidu interese Srbije i da se on može potpuno osloniti na nju.