Neuspesi vizantiski dovedoše u Carigradu do velikih promena. Na čelo države dođe zapovednik flote Roman Lakapen, 919. god. kao savladar i posle tast maloletnog cara Konstantina Porfirogenita. Ta promena uvredi Simeona, koji je imao ugovor s Vizantijom da njegova kći postane njihova carica i da tako on sam dođe do uticaja u Carigradu. Novi rat bio je neizbežan, i počeo je vrlo brzo. U to vreme nalazio se u Carigradu srpski knežević Zaharija, sin Pribislava, prvenca Mutimirova, koji se pred Petrom bio sklonio u Hrvatsku. Vizantiska diplomatija ponudi Zahariji, da s njihovom pomoću izvede prevrat u Srbiji i sruši bugarskog štićenika Pavla. Grci su očevidno hteli da Bugare zaposle na toj strani i odvrate od Carigrada. Zaharijin pokušaj nije uspeo. Sam Zaharija bi uhvaćen i poslat u Bugarsku, gde je čuvan u okovima (920/21. god.). Ali malo iza toga uloge se potpuno menjaju. Sigurno potaknut grčkim obećanjima, a možda i izazvan kakvom surovošću Bugara, sam Pavle se digao protiv Simeona. Ali, kao i drugi pre njega, nemade uspeha. Simeon posla sa svojom vojskom protiv njega Zahariju, za koga je držao da ga je bavljenje u Bugarskoj naučilo pameti. Pavle bi zbačen, a Zaharija dođe na vlast, 922. god. Ali Zaharija nije bio prijatelj Bugara. Njihov pritisak opredelio ga je brzo, da nastavi svoje ranije veze s Vizantijom. Kao povod za novi stav njemu je dobro došao jedan ustanak u samoj Bugarskoj, koji je izbio 923. god. Da li je on dao kakve pomoći ustanicima i da li je imao uopšte kakvih veza s njima ne zna se pouzdano, ali je sigurno da se sam opredelio protiv Simeona. S toga Simeon uputi u Srbiju jednu kaznenu ekspediciju, kojoj behu na čelu Teodor Sigrica i Marmaj, one iste vođe koje su s Pavlom Branovićem i ranije dolazile tamo protiv Petra. Srbi suzbiše tu vojsku s velikim bugarskim gubicima; u borbi im padoše obe vođe. Kao dokaz svoje pobede Zaharija posla u Carigrad njihove glave i oružje. Kivan radi tog poraza, Simeon posla u Srbiju novu, znatno jaču vojsku, i uza nju, tobože kao novog kandidata za presto, Klonimirova sina Časlava. Zaharija se prepade od te nove sile i, ne smejući da je sačeka u zemlji, pobeže u Hrvatsku. Srbija je, ipak, mogla da dade otpora; Bugari su bili dobro obavešteni o svom prošlom porazu. S toga ponovo pribegavaju lukavstvu. Pozivajući srpske župane da dođu na jedno određeno mesto i prihvate svog novog vladara Časlava, oni su se kleli, da ne misle ništa rđavo. Zaboravivši sličnu lakovernost Petrovu, Srbi poverovaše i dođoše na to mesto. Tu vođe biše odmah pohvatane, a obezglavljen narod posta lak plen bugarskog napadaja. Bugari uđoše u Srbiju, pohvataše tamo velik deo stanovništva "od malog do velikog" i odvedoše ga u Bugarsku. Jedan samo deo, zapadni svakako, uspeo je da se spase u Hrvatsku. Ovo zaštićivanje Srba i veze Hrvata s Vizantijom izazvaše Simeona da krene vojsku i na Hrvatsku, ali je u tom pothvatu bio zle sreće. Hrvatski kralj Tomislav s uspehom je odbio bugarske napadaje, preduzimane, istina, na toj daljini, s nevelikim snagama. Srbija je međutim postala obična bugarska pokrajna.

Mihajlo Višević, protivnik Petra Gojnikovića, a saveznik cara Simeona, kao da se u poslednje vreme bio povukao od Bugara. Posle pada Petrova on je sigurno dobio natrag svoju zahumsku oblast i pratio, bez življeg učešća, borbe u Raškoj. O njegovu držanju za vreme ovog teškog ratovanja između Srba i Hrvata s jedne i Bugara s druge strane nema nikakva pomena. Tek 925. spominje se on, uz kralja Tomislava, kao učesnik na spljetskom crkvenom saboru, na kom se raspravljalo o slovenskom bogosluženju u Hrvatskoj i susedstvu. Po svemu se čini, da Mihajlo nije bio tada potpuno samostalan, nego da je zavisio od Tomislava. Po zaključku tog sabora Spljet je postao crkvena metropola ne samo hrvatske, nego i zahumske srpske države. Mihajlo se, posle toga, javlja kao izvestan vojnički činilac. 10. jula 926. uzeo je on talijanski grad Sipont, koji je nominalno bio vizantiski, ali lako mogao postati plen pljačkaških Arapa ili Langobarda. Očevidno je, da Mihajlo nije morao uzimati taj udaljeni talijanski grad za svoj račun, jer ga ne bi mogao trajno održati. Nije, međutim, sigurno, da li je to činio radi plena, iz gusarske sklonosti; ili po želji Tomislavljevoj; ili, možda, po poruci iz Carigrada. Jer ne dugo iza toga on je ušao u veze s Vizantijom i dobio je otud plemstvo i titulu "antipata", tj . namesnika.

Posle smrti cara Simeona (27. maja 927.) Bugarska poče naglo opadati. Svađe nastaše u samoj dinastiji između carevih sinova; u boljarskim redovima, dugo pritiskivanim silnim carevim autoritetom, javiše se veliki prohtevi; ratom zamorena zemlja tražila je oduške. Bogumilski pokret, koji uze naglo da se širi, bio je čista reakcija osvajačkom duhu Simeonove politike: ljudi su tražili ugušivanje strasti, vraćanja odricanju i sporila su vlasti. Postanak te sekte veže se uz ime nekog popa Bogumila, koji se javio za vreme Simeonova naslednika, cara Petra; u stvari, to je niz učenja koja potiču iz starih gnostika, a imaju dubljih veza sa pavlikijancima i manihejima. U osnovi dualistička, kao sve vere Istoka, bogumilska sekta je taj dualizam naglašavala do kraja u svima pojavama: boga i đavola, odnosno duše i tela, vere i države. Glavni propovednici te vere bili su pavlikanski Sirci i Jermeni, koji su bili kolonizovani na Balkanu od VII-X veka; ali se pokret razvio naročito posle smrti cara Simeona, kad je nezadovoljstvo u zemlji moglo da se slobodnije izrazi. Bogumili su imali izvesnih racionalističkih crta; bili su protivnici verskih simbolizacija, apstraktnih teorija i dogmatičarstva; tražili su, da se Hristova vera razume onako kako je propovedana, bez naslanjanja na Stari Zavet, prosta i jednostavna, ali duboka po svojoj suštini. Odbacuju krst i krštenje dece, pričest, vaskrs mrtvih. Ne veruju u čistilište i zagrobni život. Ljuti su protivnici hijerarhije i nekrišćanskog sjaja crkve. Ovaj svet sujete nije delo božje nego đavolsko; s toga treba duhovnim savladati telesno; vratiti se izvoru pravog apostolskog hrišćanskog života. Protivnici bogumila, kao čuveni Kozma Prezviter, napadaju ih prekorima, da su protivnici vlasti, da osuđuju bogatstva, da bune sluge protiv gospodara, da daju ženama mnogo prava. Da je ta socijalna kritika imala svoje opravdanosti vidi se iz reči, koje govori sam Kozma: sveštenici stranstvuju po tuđim zemljama, pa i u rođenoj; ne brinu se o pastvi nego samo o sebi i svojima; učestvuju u metežima, ili pijanče "budući sluge utrobi, a ne bogu", ili se zanose pohotom; ili se bave trgovačkim poslovima; kad odu u manastire, ne mogući podnositi askezu i disciplinu, vraćaju se starom životu "kao psi na svoje bljuvotine". Učenje bogumila imalo je velikog uspeha, naročito među Slovenima. S izvesnim demokratskim osobinama, s nešto nacionalnih crta vidnih u samom imenu sekte, u nazivima braće (ded, strojnik), bogumilizam im je postao blizak i drag. Bilo je možda i izvesnog socijalno-političkog opredeljenja. Vlasti su u Bugarskoj bile još uvek stari bugarski boljari, sa još neistrtim plemenskim osećanjima; ili pod Petrom, na dvoru, grčke. Sloveni, široki puk, bili su nosioci glavnih tereta. Nije slučajno, da se u jednoj-dve od poznatih bogumilskih organizacija, među Brsjacima i Drugovićima, na donjem Vardaru i oko Babune, organizuje doskora nova, od Bugara nezavisna, država. Možda je čak i ime babuna, koje se navodi kao druga oznaka za bogumile, naročito u srpskim oblastima, u vezi s tom organizacijom. Iz Bugarske i Maćedonije ta je sekta prešla posle i u Srbiju, a odatle u Bosnu.