Srpsku katastrofu iskoristili su prvi Mađari. Kralj Sigismund, koji je čitav život proveo u borbi i smelim podvizima, bio je više vitez avanturista nego državnik sa dalekim pogledom. On je bio kivan na kneza Lazara i kralja Tvrtka što su pomagali njegove hrvatske buntovnike i njegovog protivkandidata Ladislava Napuljskog, i, premda je, pred kosovsku bitku, bio pristao na sporazum sa Srbima i imao u Vuku Brankoviću pouzdanog pristalicu za prijateljsku politiku, on je ipak, sasvim neviteški, udario još u jesen 1389. god. na Lazarevu udovicu, razboritu kneginju Milicu. Kao da je išao na nekakav težak i slavan pohod on se sam stavio na čelo vojske. Prodro je duboko, sve do srca Šumadije, u Gružu, gde je osvojio gradove Borač i Čestin. Hvalio se čak potom, u jednoj povelji od 31. marta 1390, kako je te gradove u obezglavljenoj zemlji "pobednički" dobio. Kneginja Milica držala je jedno vreme, da se pred opasnostima koje joj prete neće moći ni održati sa decom u Srbiji, pa je za svaki slučaj zamolila Dubrovnik za utočište, koje su joj oni odobrili.

Bajazit, koji je brzo uspeo da se učvrsti na prestolu, nije više vojnički napadao na Srbiju i bio je voljan da s njom sklopi mir. Ljudima oko kneginje Milice, ogorčenim na Mađare, činilo se, da se s Turcima lakše nagoditi nego s njima i da je opasnost od Turaka manje neposredna. Između tadašnje Srbije i Turske postojalo je nekoliko hrišćanskih vazalnih državica, koje su Turci tolerisali i koje bi, ako primi sličan odnos, služile Srbiji ujedno i kao neka vrsta grudobrana. Prema Mađarskoj bila je Srbija prva na udaru i potpuno izložena. Karakteristično je za Srbiju da je, i pored te opasnosti, primila sporazum s Turcima. Za tu politiku nisu, istina, bili svi srpski državnici. Vuk Branković je bio pre za sporazum sa Mađarima.

Srbija je primila na sebe vazalske obaveze prema Turskoj. Priznala je vrhovnu vlast turskog emira, obećala mu davanje pomoćne vojske za slučaj ratovanja, obavezala se da srpski prinčevi Stevan i Vuk, dolaze na sultanov dvor i Milica je, uz to, morala dati i svoju najmlađu ćerku Oliveru u sultanov harem. Sem toga, u izvesne srpske gradove uđoše turske čete. Na Dunavu čak posedoše Turci, uz Srbe, dobro utvrđeni grad Golubac, da bi iz njega mogli neposrednije kontrolisati kretanja Mađara. S turskom pomoću Srbi su potpuno očistili zemlju od mađarskih četa i za izvesno vreme, što se kaže, dahnuli dušom. Kosovska katastrofa osećala se u zemlji. Strah od Turaka i njihove snage prodro je duboko i ljudi su primili novo stanje nešto zbog njih, a nešto i zbog velikih žrtava koje je podnela Lazareva porodica za spas zemlje. Kao Srbija primila je iste obaveze prema Bajazitu i Vizantija, koju nije zadesila tako teška nesreća, ali u kojoj je 1390. god. vođen građanski rat oko prestola.

Od moćnijih velikaša Srbije Lazareva vremena behu ostali na životu Vuk Branković i Đurađ Balšić. Vuk se, koliko znamo, nije slagao sa antimađarskom politikom ni pre ni posle Kosova, ali nemamo nikakva dokaza, da je ma šta preduzimao protiv svoje tašte, kneginje Milice. U opštoj potištenosti posle Kosova i posle stvaranja novog stanja sa Turcima on se nije osećao dovoljno siguran u svojoj kosovskoj oblasti i obratio se Dubrovčanima s molbom, da može u njihovom gradu skloniti svoje imanje i naći, u slučaju potrebe, i sklonište za sebe i svoju porodicu. Dubrovčani su prema njemu imali izuzetnih obzira zato, što se u Vukovoj oblasti nalazilo nekoliko važnih rudarskih mesta i što je preko Kosova vodio glavni put za njihove trgovačke karavane. S toga su mu 9. maja 1390. god. obećali sačuvati, kao depozit, njegovo blago i njega i porodicu. Mora da se Vuk bio nešto mnogo zamerio protivnicima, kad su Dubrovčani, svakako po njegovoj molbi, naglasili da ga neće dati ni onda, kad bi se to izričito tražilo od njihova grada. U najgorem slučaju oni bi otpratili Vuka i njegovu prorodicu tamo gde bi on kazao. Pristajali su čak i na to, što inače nisu nikad nikom učinili ni pre ni posle toga, da Vuk na njihovom području podigne čak i pravoslavnu crkvu. U zimu 1391. Vuk je morao ustupiti Turcima najveći grad svoje oblasti, bogato Skoplje, u koje su Turci od 6. januara 1392. počeli uvoditi svoje ljude. Sem toga priznao je tursku vrhovnu vlast, pristao na plaćanje danka, i, kao kneginja Milica, morao je pustiti turske čete u svoje glavne gradove Zvečan, Novi Pazar, i u rudnik Gluhavicu. On sam veli, primajući obaveze da za Hilandar plaća danak Turcima, da se "priložio velikom gospodinu caru Bajazitu".

Za prvog turskog namesnika u Skoplju bi postavljen proslavljeni Muratov vojskovođa paša Jigit-beg ili Pašait, koji je sa Evrenos-begom vodio prethodnice turske vojske na Kosovo. On je na tom mestu ostao do 1413. god. i imao je moćna uticaja na razvoj događaja na Balkanu. U Skoplju je podigao neveliku džamiju, koja i danas postoji i nosi njegovo ime. Od njegova dolaska Skoplje ostaje stalno u turskim rukama. Iz njega su oni, kao iz vrlo važnog saobraćajnog središta, budno pratili sve događaje u Srbiji, Bugarskoj i Bosni, utičući na njih dosta često vojničkim zaletima i raznim porukama i pretnjama. Turski zamah osećao se na sve strane. Njihovu vrhovnu vlast priznavali su Bugari i Vlasi. U maju 1391. uzeli su i Solun. Držali su tako sve važnije strateške tačke Balkana i pokazivali jasno, da se na stečenim položajima ne misle zaustaviti.

Na carigradski presto došao je, 1391., posle smrti cara Jovana, car Manojlo, bivši namesnik solunski, koji se beše oženio Jelenom, ćerkom Konstantina Dejanovića. On je održavao veze sa svojim tastom, ali one nisu imale nikakva političkog značaja. Konstantin je bio turski vazal, najbliži na domaku, stalno pred očima Jedrena, i nije mogao apsolutno ništa preduzeti. Jedva je nešto više mogućnosti za slobodnije poteze imao i njegov zet, na koga su Turci stalno pazili.