Pošto se, posle toliko godina borbe, smirila sa oba svoja protivnika, i na istoku i na zapadu, Austrija je mogla da se posveti unutrašnjem pribiranju. To će reći, u odnosu prema Srbima, da popusti svima njihovim neprijateljima. Pošto je prošla potreba od srpske pomoći moglo se preći na davno željeni cilj, da se srpsko testo izmesi potpuno po svojoj volji. Da ga ugone u svoj kalup i katoličko sveštenstvo, i mađarsko plemstvo i županiske vlasti. Ali s jednim važnim činiocem bečki krugovi nisu ipak računali. To je bila upornost i otporna snaga srpska. U isto vreme i veština, da za svoju korist nađu nove i na Beč osetno delotvorne elemente.

U Beču su ljudi tvrdo verovali, da Srbi nemaju mnogo da biraju; mogu se odlučiti ili za njih ili za Turke. Kad je prošla ratna opasnost nije im bilo baš previše mnogo stalo do toga za koga će se opredeliti iako su računali s tim, da bi bilo od štete ako bi se, njihovim povlačenjem, proredila granica. Na veliko svoje iznenađenje u austriskoj prestonici moglo se naskoro saznati da Srbi hvataju veze sa Rusijom Petra Velikog i da čak tamo nalaze izvesnog razumevanja; da su Srbi, dakle, uspeli za svoju stvar zainteresovati jednog novog političkog činioca. Prve neposredne veze stvorili su Srbi sa Rusima već u leto 1698., za vreme boravka cara Petra Velikog u Beču. Tada su patriarh Arsenije i Đ. Branković imali sastanak s carevim punomoćnikom P. B. Voznjicinom i izložili su mu stanje Srba i pravoslavlja u austriskim zemljama. Koliko je patriarh tim stanjem bio zadovoljan vidi se najbolje potom, što je preko ruskog poslanika želeo izraditi dozvolu od Porte, da se vrati u Peć, na svoju staru dužnost. Voznjicin je svoju dužnost u Austriji shvatio ozbiljno i preduzimao je korake i u odbranu pravoslavlja i za oslobođenje Đ. Brankovića, koji ga je za to svakako usrdno molio. Beč, istina, nije bio mnogo ljubazan u svom odgovoru na te pretstavke, ali mu je ovo ipak mogla biti jedna opomena. Srpsko pitanje nije bilo onako prosto i izolovano, kako je izgledalo izvesnim suviše revnim licima iz visokog klira i aristokratije.

Kad su bili poznati rezultati Karlovačkog Mira za patriarha i većinu prebeglih Srba, koji su videli da se natrag ne može, postalo je jasno da treba nešto preduzeti, da se obezbedi život njihovih sunarodnika u normalnim prilikama. Patriarh i nekoliko narodnih prvaka izradili su u Beču, da je car izdao tokom leta 1699. dva patenta, kojima su Srbima zajemčivana prava i zaštita. Ali je zato Jovan Monastirlija krajem 1701. god. potčinjen neposredno dvorskom Ratnom Veću, kao "osoba čisto vojnička i službena", da ne bi zavisio od nečije druge nadležnosti. Međutim, to isto veće, iako je znalo za carske privilegije Srbima, pod uticajem klerikalnih krugova, pomagalo je unijatsku akciju i pridruživalo se onima koji su na Srbe gledali s nepoverenjem. Ono je još 1698. god. naređivalo vlastima da idu na ruku pounijaćenom episkopu Jevremu Banjaninu, koji je imao da nastavi rad u početom pravcu. Za samog Arsenija III car je u jednom aktu iz 1703. god. govorio, kako on nikad nije dozvoljavao da se služi titulom patriarha, a te mu je godine izrično zabranio sazivanje crkvenog sabora, koji bi imao da ozakoni izbor njegova naslednika, koga je patriarh, zbog bolesti, bio već odredio i za njegovu potvrdu uputio posebnog delegata u Carigrad. Patriarhu se sad uopšte zameralo što vodi prepisku sa svojim ljudima u Turskoj i što je na crkveni sabor pozvao i njih. Bečki krugovi, podozrivi i neiskreni, nisu mogli shvatiti od kolike bi koristi baš po njihove interese bilo kad bi pretstavnik srpske crkve iz njihove države mogao vršiti stvarno moćan uticaj u Turskoj. Ali, svesni da njihovi postupci prema pravoslavnima nisu ispravni, oni su se bojali poređenja odnosa. Još manje im je bilo u interesu da patriarh, sa naslonom na jak pravoslavni živalj u Turskoj, nastavlja sa narodom zajedno žilav otpor preveravanju i odnarođivanju, što je bila stalna težnja carske kamarile. Srbi su jasno videli i osećali to nepoverenje i tužili su se više puta. U tom pogledu karakteristično je jedno pismo patriarhovo moskovskom boljarinu F. A. Golovinu, koji je pokazivao interes za Srbe. Patriarh mu se u tom pismu od 29. oktobra 1705. otvoreno tužio. Srbi samo dodaju plač na plač nemajući niotkud pomoći. Obraćaju se s toga njemu s molbom da im "mojsestvuje", t. j. da izbavi Srbe onako kao Mojsej Izrailj iz Egipta.

Verovatno bi stanje Srba postalo mnogo teže, da 1703. god. nije buknuo u Mađarskoj ustanak Franje II Rakocija, potican od Francuza, s kojima je Austrija ponovo ušla u rat. Ako se tom ustanku pridruže i Srbi, kako ih je Rakoci pozivao dajući im mnoga obećanja, postojala je ne mala opasnost da to postane krupno pitanje za carevinu. Srbi to nisu učinili, iako je bilo izvesnog kolebanja među njima. Patriarh se rešio za cara, jer je bio za zakonitu vlast i jer Rakociju nije mnogo verovao. Želeo je, da bar sad u Beču pokažu više razumevanja za srpsko držanje uopšte. U Beču nisu bili sasvim na čisto sa Srbima. Bojeći se rđavog uticaja ogorčenog Brankovića na Srbe oni su ovog nesmirivog čoveka, koji je simpatisao Rakociju, dali prevesti iz Beča u daleki Heb, što dalje od srpskih prvaka. Posle izvesnog uzdržavanja Srbi su pomogli carevu stvar i znatno su doprineli da je mađarski ustanak bio ugušen. Ali su za to i osetno nastradali, jer su se Mađari svirepo svetili kivni na njih i što su kao došljaci ustali protiv njih i što pomažu bečku vladu i što su se bojali da će nagrađivanje Srba ispasti na račun njihovih i životnih i nacionalnih interesa.

Srbi su sačinjavali dobrim delom i novu, tokom 1702/3. god. obrazovanu, potisko-pomorišku vojnu granicu, koja je došla pod vlast Vrhovnog vojnog saveta. Kao i u Hrvatskoj i u Slavoniji, Srbi su i tu bili izloženi kao neka vrsta živog bedema prema Turcima. Svoje privilegije oni su mogli da održavaju samo tim stalnim izlaganjem sebe na granicama, gde se njihova vrednost morala videti i ceniti i o kojoj su vojni krugovi, nemajući nikog drugog da ih bolje zameni, morali voditi računa. Radi toga će, samo dok bude potrebe, Srbi ostati, kako se u Beču govorilo, "tolerirana nacija".