Istorija

Istorija Srpskog naroda

Napisao: Vladimir Ćorović
(1885-1941)

Vlada kralja Aleksandra

Kraljević-regent Aleksandar, sa čijim je imenom vezano nerazdvojno naše narodno ujedinjenje, bio je tada mlad čovek, u naponu snage, u pravom smislu reči "ovenčan slavom". Imao je tek trideset godina (rođen na Cetinju 17. decembra 1888.). Bio je malog rasta i nežna zdravlja, ali neobično živ, pun pokreta, sav od nerva. God. 1910. jedva se spasao od trbušnog tifusa u Nišu i čitava je života patio od stomaka. To je osetno delovalo i na njegova raspoloženja, ali se on trudio da uvek vlada sobom. Školovanje u paževskom korpusu u Rusiji nije završio kad se, radi zdravlja, vratio u Beograd, ali je svoju ličnu kulturu dopunjavao intenzivnim čitanjem. Naročito ga je zanimala istorija i naša stara umetnost. Bio je nesumnjivo darovit i znao je da prozre i ljude i stvari. Oči su mu imale redak sjaj, bile su prodorne, i neobično tople. Malo je ljudi čiji je pogled imao tako nečeg sugestivnog i privlačnog i koji je ostavljao tako duboka traga u duši. Imao je velikih ambicija, razumljivih u tim godinama i posle tolikih uspeha; došlo je vreme, mislio je on, da se iziđe iz uskih okvira i da se stvaraju velika dela na svima područjima. Kao svi ljudi, imao je i svojih nedostataka, manjih i većih, koji se kod lica koja su na vlasti pojačavaju u većoj meri zato što vrlo često i mogu ono što hoće. Bio je ličan i ponekad isključiv bez potrebe; u izvesnim postupcima prek i svojevoljan. Imao je puno razloga da bude ponosit na sve ono što se učinilo i postiglo za vreme njegove vlade i njegovom saradnjom, ali je u velikom uspehu bilo vrlo krupnih zasluga i udela i drugih činilaca, s kojima se on nije rastavio u ljubavi. Usled te crte on je u svojoj vladavini sve više skretao ka autokratizmu i morao da prima odgovornost i za stvari, koje su po prirodi njegova položaja a i inače imale ostati van njegova domašaja.

Odmah, na početku života nove države, bilo je izvesnog škripanja. Zajednička vlada Srba, Hrvata i Slovenaca obrazovana je tek tri nedelje iza proglasa ujedinjenja, posle dugog natezanja oko podele mandata. Vlada je bila koncentraciona; u nju su ušli pretstavnici svih stranaka, svih plemena i sve tri glavne vere u zemlji. S toga je ona ispala vrlo velika; u vladi je bilo 20 ministara, od kojih 18 resornih. Tako je od prvog dana, pristankom svih, proširen krug zajedničkih poslova i udaren temelj centralizaciji vlasti, mada su zadržane sve dotle postojeće pokrajinske vlade sa njihovim užim lokalnim kompetencijama. Ali je kod izbora pretsednika nove vlade došlo do prve nezgode. Za pretsednika je, po formalnom dogovoru svih stranaka, imao doći Nikola Pašić. Ali su se protiv njega, sporednim putevima, javile spletke i on je u poslednji čas bio odbijen i zamenjen Stojanom Protićem. Kad je taj akt izazvao izvesno negodovanje, Pašić je imenovan za šefa naše delegacije za mirovne pregovore u Parizu.

Prve odluke nove vlade donesene su, radi izjednačenja najvidnijih razlika, a prema odredbama Krfskoga pakta, u ovim stvarima: uvedena je nova, zajednička, državna zastava (plavo-belo-crvena); zajednički grb, sklopljen iz srbijanskog, hrvatskog i tobože slovenačkog; i uveden je novi kalendar. S toga se i u ovoj knjizi, od ove glave, svi datumi označavaju po novom kalendaru. Novo stanje primljeno je u ogromnoj većini zemlje bez pogovora. Sem pomenutih pokušaja prevrata pristalica kralja Nikole u Crnoj Gori, nered je izazvan još samo u Zagrebu 5. decembra. Tamo su izvesne čete iz dva bivša austriska puka, u sve oko 1.200 ljudi, bile izišle na Jelačića trg da proglase republiku, ali su ih tu razbili odredi dalmatinskih mornara i hrvatski sokoli. To je bilo delo frankovačkih elemenata, čije su se vođe bile razbegle ili povukle u pozadinu. Nadbiskup Štadler umro je u Sarajevu onog dana kad je tamo ulazila srpska vojska, general Sarkotić otišao je u Beč, a Ivan Frank, sin Josifa Franka, bio je jedno vreme u Pešti. Frankovic nisu smeli posle toga da istupaju javno, nego su radili podzemno.

Kao vođa Hrvata istakao se tad Stjepan Radić. To je bio darovit čovek, sa lepim znanjem stranih jezika, i sa izvesnim širim idejama. Kao češki đak, oženjen Čehinjom, on je voleo Slovenstvo i slovenske narode, bio je uveren i o našem narodnom jedinstvu i o potrebi uže veze među južnim Slovenima, a zastupao je napredne ideje i u političkom i u socialnom životu. Zagrebačko više društvo nije ga primilo u svoj krug. Nije mogao da dođe ni na Univerzitet, iako je to živo želeo. Ogorčen na gospodu i "kaputaše" on je sa energijom i istrajnošću prihvatio ideje svog brata Antuna, koji je tražio novu političku i društvenu obnovu od hrvatskog radnog seljačkog naroda i njegove vrednosti. Hrvatski sabor nije bio pretstavnik naroda, nego se sastojao iz virilnih članova po položaju i od poslanika, koje su birali samo činovnici i građani i seljaci sa dosta visokim poreskim cenzusom. Hrvatski seljak nije imao političkog uticaja i s toga mu se politički ljudi nisu ni obraćali. Braća Radići osetili su dobro i na vreme taj krupni nedostatak hrvatskog političkog života, ušli su u narod i stali ga obrađivati. Uspeh s početka nije bio veliki, ali je zato bio stalan. Posle Antunove smrti Stjepan je nastavio rad sam. Išao je stalno u narod, sa zbora na zbor. Bio je vrlo aktivan i prilično bezobziran. Govorio je tečno i mnogo, ali besednik nije bio. Nije čak ni pazio na to šta baš govori, i kako govori. U političkom životu nije imao nikakve stalnosti, a ni hrabrost mu nije bila vrlina. Za vreme rata sarađivao je s frankovcima, pevao himne Habzburzima, grdio Srbe. Bistar i lako pokretan on se trgao na vreme iz tog društva, predosećajući slom Austrije, i prišao je Narodnom Veću. U Veću je bio organ onih, koji nisu smeli otvoreno da izađu "s bojom na sredu". Tu je pokušavao da se odredi granica dokle sme ući srpska vojska u samu Hrvatsku; izjašnjavao se za republiku; odbijao da ide u Beograd. Kad je proglašeno narodno ujedinjenje i počeo rad vlade stao je kupiti potpise protiv stvorenog stanja s tim, da ih uputi konferenciji mira. U praktičnoj politici to nije moglo imati nikakva značaja, jer se Hrvati na mirovnoj konferenciji nisu mogli pojaviti ni u kakvom svojstvu kao neki činilac, ali mu je to trebalo u unutrašnjoj politici, da oko sebe okupi sve protivnike Srpskohrvatske Koalicije i nove državne tvorevine.

Prema postignutom sporazumu, Privremeno Narodno Pretstavništvo sastalo se u Beogradu 1. marta 1919. Sastavljali su ga: polovina članova srbijanske Narodne Skupštine, delegati podgoričke i vojvođanske narodne skupštine i povećani broj članova Narodnog Veća. U tom Pretstavništvu ogromnu većinu pretstavljale su pristalice narodnog jedinstva; u našem političkom životu malo je koja skupština bila na većem intelektualnom nivou. Ali je i u njoj brzo došlo do oštrih kriza. Evo zašto.

Svetozar Pribićević ušao je odmah u tešnje veze sa srbijanskom opozicijom, koju su sačinjavali samostalci, nacionaliste i naprednjaci, i stvorio je s njima Demokratsku Zajednicu. O Vaskrsu 1919. to je već bilo svršeno delo. On je to učinio iz dva razloga: 1) da Hrvatima iz Srpskohrvatske Koalicije omogući spoj sa srbijanskim političarima, da bi se u novoj jedinstvenoj državi stvorila i jedinstvena snažna stranka, koja bi prihvatila državne poslove. Hrvati nisu hteli da se spajaju sa radikalima, jer su ovi, s Pašićem na čelu, bili oglašeni kao nosioci ne jugoslovenske nego velikosrpske ideologije, 2) bila je želja krune, da se kod srbijanske opozicije prečisti pitanje oblika države. Kod izvesnih srbijanskih stranaka bilo je to vreme, zbog solunskog procesa i inače, otvorenih republikanskih strujanja. U Hrvatskoj ceo Radićev pokret išao je s tom firmom. Republikanske ideje donosili su i komunisti koji su dolazili iz Rusije. Moglo se, prema tom, dogoditi da republikanci uđu u Konstituantu sa vrlo velikim brojem, naročito ako srbijanska opozicija otvoreno iziđe s republikanskim programom. Spajanjem srbijanske opozicije sa Srpskohrvatskom Koalicijom i njezinim prijateljima iz ostalih oblasti to se preseklo. Demokratska zajednica postala je odjednom najveća politička grupacija u parlamentu i glavni nosilac vlasti s nadom da to ostane i u buduće. Njezine glavne vođe, sem malih izuzetaka, napustile su republikanske težnje i tako osigurale za buduću zajednicu oblik monarhije.

Ovo republikansko pitanje bila je prva proba snaga i prva stvar na kojoj je javno počeo spor između Srba i Hrvata. Srbi van Srbije, prisiljeni da slave tuđe vladare kao svoje, a inače vaspitani u tradiciji našeg epskog monarhizma, gledali su u srpskom kralju ili crnogorskom knezu pretstavnike srpske državne misli i nosioce Dušanova i Lazareva duhovnog nasleđa. Naročito je bio postao popularan kralj Petar, "beli kralj", pod kojim je Srbija procvala, postala slobodnija, i pretstavljala privlačnu tačku za sve potištene i porobljene. Napadan, ružen, obasipan mržnjom za vreme rata on je u narodnim očima postojao sve veći, i draži, i skoro sa nekim svetiteljskim nimbusom. I zar napustiti njega, ili pustiti da ga grde drugi, sad, posle svega što je bilo, pošto je doneo oslobođenje? U srpske glave to nije išlo. U ostalom, s puno razumevanja. Kod Hrvata pokret je međutim uzimao maha. Srbi su na to gledali s puno nepoverenja. Dotle, Hrvati su bili najodaniji elemenat habzburške kuće, bili im istinski verni, ponosili se kad su mogli reći "Dvor je za nas". Njihovo republikanstvo tumačeno je s toga ne kao uverenje, nego kao otpor protiv dinastije koja je srpska. I s toga su mnogi naši ljudi odbijali i pomisao o ujedinjenju pod uslovom da se u tom pitanju popusti. Nalazili su čak, da na protivnoj strani nema ni dovoljno lojalnosti. Krfski pakt bio je prečistio tu stvar i potrzati je nanovo znači otvarati sva pitanja.

Stojan Protić, koji je u otsustvu Nikole Pašića vodio radikalsku partiju, došao je brzo u sukob s Pribićevićem. On mu nije mogao oprostiti savez sa srbijanskom opozicijom. Nije čak primao ni njegovu političku liniju uopšte. I dok su glavni radikalski agitatori ustajali protiv demokrata što nisu vodili srpsku nego jugoslovensku politiku, dotle je Protić sam ušao u veze sa glavnim vođstvom hrvatskih federalista i primio izvesne njihove sugestije za izradu programa budućeg državnog uređenja. I pismeno i usmeno Protić je osuđivao Pribićevićevu politiku integralnog narodnog jedinstva i dosta krute metode kojim je privodio u delo, i na tom pitanju je domalo izazvao i krizu vlade. Pašić nije prihvatio Protićev stav i otstranio ga je iz vođstva stranke, ali stvoreni rascep između demokrata i radikala nije se više dao lako premostiti.

Osnovno razilaženje između Srba i Hrvata u pitanju uređenja zajedničke države bilo je u ovom: hoće li ta država biti jedinstvena ili federativna. Većina Srba, i to ogromna, htela je jedinstvenu državu. Polazila je sa gledišta, da jedan narod treba da ima i jednu državu. A u ono vreme svi su odgovorni činioci tvrdili da smo jedan narod, troimen istina ali jedan. To onda nisu poricali ni Hrvati. To je bila polazna tačka Jugoslovenskog Odbora, Narodnog Veća i Hrvatskog sabora u istoriskoj sednici od 29. oktobra; na tom osnovu stvorena je i zajednička država. Hrvati su bili u velikoj većini za federaciju. Želeli su da očuvaju svoju plemensku individualnost, kako se onda govorilo; i nalazili su, da ne treba i da je vrlo opasno jednim potezom izjednačivati sve, gde su razni istoriski faktori stolećima delovali, stvorili jednu posebnu vrstu kulturnog nasleđa i uneli i u ljude i u stvari izvestan svoj duh. U onaj mah Hrvati nisu tražili federaciju na plemenskoj bazi, nego su predlagali da se podela zemlje izvrši na nekoliko većih istoriskih oblasti. Mada su ta dva gledišta veoma suprotna o njima se ipak moglo raspravljati i teoriski i stvarno, i da je bilo pravog uzajamnog poverenja moglo je proći bez većih potresa da se primilo bilo jedno bilo drugo gledište. Ali je nedostajalo baš toga poverenja. Srbi su, povodom Radićeve akcije i hrvatskog republikanskog pokreta, verovali, da Hrvati ne misle iskreno i u federativnom uređenju gledali su perpetuiranje posebnog mentaliteta, koji bi išao protiv državne celine i narodne budućnosti, i koji je u stvari negacija narodnog jedinstva. Hrvati, opet, mislili su i tvrdili, da je Srbima narodno jedinstvo samo firma i organ da nature svoju vlast i da čak postepeno zatru hrvatsku individualnost. Netaktični ispadi pojedinaca i na jednoj i na drugoj strani uopštavani su zlonamerno, a ponekad i preuveličavani.