DRat između Austrije i Rusije s jedne i Turske s druge strane likvidiran je mirom u Svištovu i mirom u Jašiju.

To je bio poslednji rat Austrije s Turskom, mada ne i poslednji sukob. Na obe strane postojala je težnja da se stvori period mira, koji bi i jednima i drugima ostavio slobodne ruke, da se mogu posvetiti drugim zadacima. Austriski dvor sve je više osvajala briga zbog razvoja stvari u vezi sa francuskom revolucijom, a turski dvor ozbiljno se nosio planovima da izvede toliko potrebne reforme u celoj državi. Sultan Selim III, koji je došao na presto 1791. god., trudio se iskreno, da tursku upravu i ceo sistem oslobodi truleži i digne na evropski nivo.

Među prvim merama u sultanovim reformama bila je zabrana janjičarima da žive u Srbiji, odnosno u Beogradskom Pašaluku. Ta se vojska bila sasvim izmetnula i odavno iskvarila. Staro ratničko oduševljenje zamenila su druga, neposrednija i više sebična osećanja. Uživala se vlast, i posedi, a razvio se sistem podvale i neodgovornosti. Janičarski odžaci bili su mesta svih vrsta korupcije, a u isti mah legla bunta i nereda. Već u XVI veku sultani su imali čestih glavobolja s njima, a od XVII oni postaju prava napast. Nose se ne samo sa svima vlastima, koje čak ponekad i silom smenjuju, nego učestvuju i u dvorskim spletkama i kidisavaju na same sultane. Sultan Selim, koji se obavezao da će čuvati red na granici, znao je dobro, da za taj red ne može jamčiti ako u Srbiji ostanu janjičari, koji će provoditi svoju volju. U prošlom ratu od njih nije bilo skoro nikakve koristi, ali u miru može biti sigurne štete. I s toga je njegova zabrana lako razumljiva sa njegova gledišta. U turskom svetu ona je, međutim, naišla na žive proteste i na organizovan otpor.

Porta je poverila energičnom ali mudrom Bećir-paši da povrati red u Srbiji. Čim je došao u Niš on je, svakako po dobijenom ovlašćenju, dao ubiti čuvenog janičarskog vođu iz Beograda Deli Ahmeta. Odmah potom ugušio je bunu, koju su izazvale u Nišu pristalice ubijenoga. Imanja razjurenih janjičara paša je počeo da deli muslimanskim porodicama iz Poznja, čije je područje imalo pripasti Austriji. Da janjičari ove mere neće primiti mirno moglo se unapred očekivati, u toliko više što su postali beskućnici u pravom smislu reči. I doista kad je Bećir-paša u leto 1792. bio upućen u Bitolj, a mesto njega došao Mehmed Pekmedži paša, janjičarska buna izbila je sa puno strasti. Već u avgustu njihova je vojska stajala pred Beogradom, pa je domalo, pomoću beogradskih Turaka, osvojila varoš, a posle i sam grad, zarobivši i pašu. Turska vojska, koja je iz Bosne bila upućena u pomoć paši, bila je razbijena, ali je druga vojska, poslata iz Niša, uspela da se, u novembru, veštim manervrom dočepa grada. Vođa te vojske, Topal Ahmed-paša nastavio je odmah Bećirovu politiku, a kao nagradu za postignute uspehe dobio je vezirski čin u Beogradu.

Već za vreme ovih borbi i jedna i druga strana pomišljale su, da u borbu uvedu i Srbe. Naročito su s tim računali pretstavnici zakonite vlasti. Oni su polazili sa gledišta, da je samim Srbima u sopstvenom interesu da se oslobode janjičara, pa da s toga treba da pomažu napore vlasti da se uvede red. Tako se javila misao o organizovanju narodne srpske vojske. Turci su dobro znali, da su Srbi, u prošlom ratu, učestvovali kao posebne vojnički izvežbane jedinice i da bi, u borbama s buntovnicima, mogli biti dobro iskorišćeni. U planu sultanovih reformi bilo je istinskog nastojanja, da se postupanje prema hrišćanima izmeni na bolje, a u Srbiji su pretstavnici vlasti radili na tome, da povrate poverenje kod Srba. Fanatizovani i grabljivi pojedinci ometali su ta nastojanja i protestovali su na sav glas što sultan i njegovi organi gone pravoverne za ljubav đaura, koji su skroz nepouzdani; kod mnogih, čak i odgovornih lica, ti su protesti primani sa puno saučešća. Videći to Srbi su bili nepoverljivi i nisu hteli da se izlažu; hteli su najpre da vide kako će Turci sami između sebe prečistiti račune.

Po srpskom shvatanju pravi red mogao se uspostaviti samo tako, ako se između naroda i vlasti isključe neželjeni posrednici; drugim rečima, ako se narodu da jedna vrsta samouprave. Misao o samoupravi javila se među Srbima već pre sklapanja Svištovskog Mira, a zastupao je tronoški arhimandrit Stevan Jovanović sa još nekim sveštenim licima. Iguman manastira Bogovađe Hadži Ruvim Nešković beleži, kako su Srbi u ovo vreme uputili caru molbu, "kako ne bi se mešali Turci u carske poslove, krome paša i knezovi". U Carigradu se prema tim težnjama pokazalo izvesno razumevanje, iako im se u svemu nije moglo izići do kraja u susret. U leto 1793. bavio se u Srbiji poseban kapidži-baša s Porte, koji je ispitivao stanje u zemlji, tražio dodira s narodom, i obuzdavao gramžljivost Topal Ahmet-paše. On je uvodio i izvesne reforme u pitanju spahiluka u Srbiji i u odnosu spahija prema narodu. Taj kapidži-baša bio je glavom Hadži Mustava-paša Šinikdžić (Šinik-oglu), raniji nadzornih javnih gradnja (bina-emin) u Beogradu, jedna od najvažnijih ličnosti u novijoj istoriji Srbije. Hadži Mustafa postao je beogradski vezir jula meseca 1793. Na taj položaj on je došao nešto po ličnim vezama, a i po tom, što je davao izvesne garantije, da će stanje u Srbiji moći popraviti.

Glavna ličnost, koja je posredovala, bio je veliki carinik u Beogradu, Aziz efendija, koji je došao u Srbiju odmah iza Bećir-paše i koji je, za vreme janjičarske bune, prebegavši u Zemun, davao glavna obaveštenja Porti. On je bio prijatelj Mustafin, a rođak "svemoćnog" Jusuf-paše, ljubimca sultanova. Aziz je bio čovek od značaja i postao je kasnije turski poslanik u Berlinu. Važio je kao napredan čovek, slobodouman i prijatelj hrišćana. Kao carinik ušao je u veze sa inteligentnim i aktivnim bazrđan-bašom beogradskim Petrom Ičkom, rođenim Maćedoncem iz Katranice, koji je u Beogradu imao jak uticaj još od pre Kočine Krajine. Petar je, prema austriskim diplomatskim izveštajima, iskorišćavajući svoje veze, udarao proizvoljne namete na uvoz austriske robe u Srbiju, za koje je Jusuf paša isposlovao naredbu, da se naplaćuje u Beogradu za svu robu koja ulazi u Tursku, sem za onu upućenu u Carigrad. I za Hadži-Mustafu austriske vesti kažu, da je voleo novac. Biće, po svoj prilici, da su sve te ljude spajale ne samo načelne, nego i materialne veze. Ima vesti, da su Mustafa i Ičko bili u tešnjim vezama i kao članovi jedne slobodnozidarske lože u Beogradu, kojoj je možda pripadao i Aziz efendija. Oni su svi bili otvoreni protivnici janjičara. Na to bi ih, da i nisu bili prijatelji reforama, opredeljivali već njihovi trgovački poslovi, za koje je trebalo pre svega sređeno stanje u Srbiji. U svojim Memoarima prota Mateja Nenadović kazuje, da je i njegov otac, valjevski knez Aleksa, imao od ranije poslovnih veza sa hadži-Mustafom i da je bio prijatelj Petra Ička, koji mu je jednom prilikom i život spasao.