U Vizantiji krajem sedamdesetih godina XII veka nasta prava jagma oko carskog prestola. U borbu uđoše ništa manje od pet raznih kandidata, koji nisu prezali ni od kakvih sredstava. Kao kandidat ističe se i poznati nam drački zapovednik Nićifor Brienije, koga pobedi retko sposobni Aleksije Komnen, glavni zapovednik vojske i domalo car Vizantije (1081. god.). U tim vizantiskim međusobicama Mihajlo nije učestvovao, ali je pojačao svoj ugled. Za to vreme on je, međutim, živo razvio veze sa Normanima. Još 1073. god., kad je bio potučen skopljanski zapovednik, beše u njegovoj vojsci zarobljen jedan langobardski oficir iz donje Italije. Njega Mihajlo, po primeru Samuilovom, napravi zetom. Ovaj je čovek, izgleda, bio neka vrsta Mihajlova posrednika. Vođa normanske stranke u Apuliji, jedan od najbogatijih građana, Argirac iz Barija, dolazi lično kralju Mihajlu i u aprilu 1081. god. udaje za Bodina svoju kćer Jakvintu. Ova veza pojačala je donekle i akcija dračkog zapovednika Đorđa Monomahata. Zaražen primerom svog prethodnika, i on je spremao ustanak i sanjao o kruni. Radi toga je ušao u pregovore s Normanima i Mihajlom. Kad je stvar postala opasnija, i kad je Aleksije pokazao više snage, nego što je ovaj pretpostavljao, Monomahat nemade snage da se upusti u pustolovinu, nego dobeže Mihajlu.

Normani, pod vođstvom Roberta Gviskara, a od sredine 1080. god. i sa pristankom pape Grgura, behu se rešili da se prebace u područje dračkog temata i da se tu stalno ugnezde. To su stare težnje svih gospodara Južne Italije. Odatle, starim emporijama Istočnog Carstva, tražeći za svoje koliko osvajačke toliko i lakome prohteve pogodno područje. Vizantija je brzo osetila njihovu opasnost. I jedni i drugi računahu na Srbe, čija bi pomoć u tim oblastima bila dragocena. Rešiti se, međutim, bilo je vrlo teško, jer je ishod borbe bio veoma neodređen. Dubrovnik sa svojom flotom pristade uz Normane. Mlečani, bojeći se od Normana za svoj položaj na Jadranu, pristaše uz Vizantiju. Verovatno je držanje Mletaka uticalo na Srbe u Zeti, da se suviše ne izlažu. Kralj Bodin, koji je nekako u to vreme nasledio oca, vodio je dvoličnu politiku; on je tobože pristao uz Vizantiju, i kad je car Aleksije lično došao pod Drač i on je lično doveo tamo jedan odred svoje vojske. Ali stvarno u borbe ni za jednu ni za drugu nije hteo nikako da uđe. Robert se iskrcao u Valoni u proleće 1081. god. i ubrzo je s vojskom pao pod Drač. Dok je on opsedao grad stiže car Aleksije u pomoć svojima, ali pretrpi težak poraz, 18. oktobra 1081. Bodin je, stojeći po strani za vreme te borbe, čekao ishod. Posle te pobede Normani osvojiše Drač i prodirući dalje uzeće tokom 1082. god. celu Maćedoniju s Ohridom, a na severu Skoplje, dalje Epir i Tesaliju.

Dukljanska tradicija potvrđuje za Bodina karakteristiku Ane Komnene, da je bio "vrlo ratoboran i pun podmuklosti". On je, priča se, potisnuo sve rođake centrališući vlast u svojoj ruci. On ukida patrijarhalno zajedničko vladanje čitave porodice sa posebnim srodnicima – vladarima pojedinih župa, koji su bili u mnogom nezavisni. Njegovo držanje u borbi pod Dračem dovoljno karakteriše njegov moral. On iskorišćava to, što su Normani presekli veze između Zete i Vizantije i što su težište svoje akcije preneli više na jug. Njemu je ostalo slobodan sever i severo-zapad. U to vreme Bodin je uzeo Rašku i napravio je običnom pokrajinom Zete, davši joj za upravnika dva svoja dvorska župana Vukana i Marka. Zatim zauze i Bosnu i postavi u njoj nekog kneza Stevana, isto kao svog namesnika.

Car Aleksije, kao nekad Vasilije II, nije klonuo posle prvog poraza, nego energično pribira vojsku za nove borbe. Od 1083. god. on postepeno potiskuje Normane, dok ih posle smrti Robertove (1085.) nije prisilio da potpuno napuste Balkan. Dukljanska Hronika beleži, da je Bodin tom prilikom dobio Drač. Ako je to i bilo, – a potvrde za to nema, – to je trajalo vrlo kratko vreme. Vizantiji je Drač bio i suviše važna tačka, a da bi je oni lako pregoreli. Bodin ne beše ničim zadužio Carevinu, da bi ona imala prema njemu obzira. Postoji i druga vest, isto tako nedovoljno sigurna, da je Bodin bio poseo i Dubrovnik i sagradio u njemu tvrđavu. Povod za to su dale neke dinastičke svađe, koje je naročito izazvala Bodinova žena Jakvinta. Bodin je, doista, bio čovek vrlo nemirna duha. Zaposlenost Vizantije sa Pečenezima on je iskoristio, da češće vrši upade u vizantiske oblasti. Pri jednom takvom napadu on je 1090. god. bio zarobljen, ali se brzo dočepao slobode, ne zna se kojim načinom. Vrativši se u otadžbinu, on ponovo postaje aktivan i već 1091. god. ulazi u nove borbe zajedno sa raškim županom Vukanom. Ana Komnina, glavni grčki izvor za ovo doba, "bila je tačno obaveštena da između Vizantije i Srba leži čitav pojas zemlje i znala je da taj nije bez utvrđenja. To je, dakle, bila tipična vizantiska granična ivica, kakvu su oni održavali naročito prema ratobornim narodima, koji su se svaki čas zaletali u vizantinske oblasti da pljačkaju i osvajaju".

Posle 1091. god. prestaju grčke vesti o Bodinu. Izgleda, da je on, zauzet domaćim borbama s rođacima, bio manje aktivan prema Grcima; a biće tačno i to, da je njegovo ropstvo 1090. god. dalo povoda domaćim protivnicima da dignu glave i da je uopšte Bodinov ugled počeo da pada. S Bodinovom nizbrdicom počeo je da opada i značaj same Zete. Sve aktivniji postaje raški župan Vukan, koji krajem XI veka vodi glavne borbe s Grcima. Poprište borbe je u glavnom zapadni deo Kosova, gde se Zvečan nalazio u srpskim, a Lipljan u grčkim rukama. "Granica je počinjala na Drimu, išla je njime pa se na severoistoku proširivala u granični rub i okretala Toplici, pošto Vranje pre Vukanovih osvajanja nije bilo srpsko". Vukanovi upadi, iako četničkog karaktera, bili su ozbiljni i zadavali su brige prestonici. Sam je car obilazio pogranična utvrđenja. Za Vukana se piše, da je strašan i o njegovim se napadajima piše s grozom. 1093. on je zauzeo i popalio važni Lipljan. To nagna cara da sam krene na granicu. Doznavši za carev dolazak, Vukan mu posla u Skoplje pismo s porukom, da je do sukoba došlo zbog izazivanja grčkih graničnih vlasti, a on da je lično spreman na lojalne susedske odnose. Da to pokaže ponudio je caru taoce između svojih rođaka. Car se, čudnovato, zadovoljio tom izjavom i vratio se u Carigrad ne preduzevši nikakve druge mere. Vukan je, prošavši neočekivano dobro, nastavio doskora svoju četničku akciju. Šta više, on je te godine kod Zvečana razbio i vojsku dračkog zapovednika, a careva sinovca Jovana Komnina, koja beše krenula da ga smiri. Posle te pobede, Vukanove se čete zaletahu do Tetova, Skoplja i čak do Vranja, ne radi osvajanja, nego radi pljačke i iz ratničke obesti. To izazva cara da iduće godine ponovo krene na Srbiju. Kad je stigao u Lipljan posla mu Vukan svoje poslanike nudeći ponovo mir i taoce. Car, zauzet dinastičkim spletkama u Carigradu i rđavim vestima s Dunava, pristade ponovo. Vukan ovog puta pođe lično kod cara sa svojom pratnjom rođaka i župana, kao pravi vladar. Tom prilikom predao je caru i tražene taoce, 20 ljudi, i svoja dva sinovca Uroša i Stevana Vukana.