Ogromno Vasilijevo državno nasledstvo pada u slabe ruke. Iza njegove smrti, 1025. god., dođe za kratko vreme na vlast brat mu Konstantin, a posle ovog muževi i ljubimci njegove kćeri Zoe, jedne kasno udate princeze, koja je u starosti žurila da nadoknadi strogo i uredno proživljenu mladost. Dvor je ponovo postao središte spletaka i uzajamnih optuživanja. U pokrajinama javljaju se pokreti pojedinih uglednijih vođa i zapovednika, koji žele da izbiju na površinu i koji teže da se dočepaju i samog prestola. Sa severa počinju da bivaju sve češći upadi Pečenega, koji dobro osećaju da u Carigradu nije sva pažnja obraćena pitanjima odbrane državnih granica. U Carevini, sa novim i slučajno nađenim carevima, kakav beše, na primer, Mihajlo IV Paflagonac, dolaze do vlasti razni sumnjivi i skorojevićski elementi. Razvija se i korupcija. Pritisak politički i ekonomski ogorčava ljude i izaziva proteste i pobune. Novi režim prekinuo je i sa tradicijom Vasilijeve politike u Maćedoniji. Za ohridskog arhiepiskopa doveden je jedan Grk, Lav, učeni hartofilaks carigradske Sv. Sofije. Tako je ukinuto poslednje visoko zvanje slovenske hijerarhije i okrnjeno pravo slovenskih episkopa da biraju svog poglavara.

Među Slovenima još su bile dosta žive tradicije o svojoj državi i dosta jaka plemenska svest u suprotnosti prema Grcima. S toga je sasvim razumljivo što se na pritisak vlasti javio jak i buntovan otpor. Tim pre, što je i nova poreska politika vizantiskih vlasti, s odbijanjem primanja prihoda "u prirodi", razdražila svet u Maćedoniji. Otvoren ustanak izbi, kad u zemlju stiže iz grčkog ropstva Petar Deljan, koji se izdavao za sina cara Radomira. Ustanak je buknuo 1040. god. na severu, u okolini Beograda, na području ugrožavanom od Pečenega, gde se Petar, verovatno, nadao i pomoći od Mađara, pošto mu je majka, ako je on doista bio Radomirov sin iz prvog braka, bila mađarska princeza. Ustanak se brzo raširi po svoj današnjoj severnoj Srbiji i doprije do Niša i Skoplja.

U isto vreme izbi i ustanak u Draču protiv tamošnjeg gramžljivog vizantiskog zapovednika, a na čelo ustanka dođe neki Tihomir, kao odličan vojnik. Očevidno je, već po imenu vođe, da je u tom ustanku slovenski elemenat uzeo živa učešća.

Pored ta dva, izbio je i ustanak u Zeti, najozbiljniji i najuspešniji. Posle ubistva kneza Vladimira, priča Dukljanska Hronika, u zemlji je nastalo bezvlađe i zluradost. Kotorani su ubili kneza Dragomira s motivacijom, da neće više vladara koji će ih pritiskati, i da je došlo vreme kada vladara nestaje. Ali posle grčkog zavojevanja u zemlji je nastalo teško stanje. Sin Dragomirov, Dobroslav, uzeo je na se perfidnu ulogu, da podbada Grke na sve veće opačine, praveći im se inače kao prijatelj, a bunio je s druge strane narod protiv ugnjetača. I jednog dana, kivan na Grke, narod se diže i pobi sve njihove velikaše, koji se zatekoše među njima. Tada pozvaše Dobroslava, koji primi vlast nad narodom i poče borbu za oslobođenje. Taj Dukljaninov Dobroslav u grčkim spisima zove se Stevan Vojislav, i mi svi ovo drugo ime, pošto se nalazi u pouzdanijim izvorima, uzimamo kao pravo. Grci su nam zabeležili, da je prvi ustanak među Srbima buknuo 1035/6. godine, ali da je brzo završen jednim nametnutim ugovorom. Vojislav je bio uzet za taoca i odveden u Carigrad, a nadzor nad pobunjenom zemljom poveren Teofilu Erotiku. Vojislav je naskoro pobegao, dočepao se svojih planina i počeo borbu, zavladavši ubrzo čitavim krajem od Zahumlja do Skadarskog jezera.

Zetskom uspehu znatno su pomogli ustanci Deljanov i Tihomirov. Kao usled vatre podmetnute s više strana čitav je Balkan buktao u pobuni. Deljanova vojska sjedini se s Tihomirovom. Da ne bi bilo borbe o prvenstvo, Tihomir bi ubijen, a Deljan proglašen za jedinog vladara. Pobedonosna vojska ustanika prodre čak do starodrevne Tebe. Uz put, kao u Epiru, gde su ubili poreskog starešinu, pridružiše im se i drugi nezadovoljni elementi. Car Mihajlo, uplašen, pobeže u Carigrad iz Soluna, u kome se tad slučajno nalazio. Usred tih uspeha stiže ustanike nesreća. Alusijan, sin fatalnoga cara Vladislava, koji je bio namesnik u Erzeruku, pa radi nekih nepravilnosti stavljen pod istragu i progonjen, pobeže u Evropu i, čuvši za ustanak, javi se Deljanu kod Ostrova. On je požurio da se postavio kao kandidat za presto, iako to nije hteo odmah da kaže. Deljan ga je primio lepo, podelio čak vlast s njim i dao mu dobar deo vojske, da s njom zauzme Solun. Ali nesposobni Alusijan pretrpi poraz. Da se osveti Petru za prekore s toga, i da ga ukloni kao takmaca, Alusijan ga dade, na jednoj naročito priređenoj gozbi, opiti i oslepiti. To nedelo ne donese mu ono čemu se nadao; narod nije bio nimalo voljan da pođe za takvim čovekom. Alusijan, videći to, ode Grcima. Car Mihajlo, obavešten o svemu, požuri prema Ostrovu, napade tamo pometenu vojsku i porazi je, a slepog Deljana zarobi. Iza tog pođe za Prilep, koji je branio Manojlo Ivac, verovatno srodnik hrabrog vojvode Samuilova. Pošto su osvojili taj grad Grci su pošli prema severu, gde su ustanici dali poslednji otpor kod Bojane, blizu Sofije. Kad je i taj bio skršen, 1041. god., čitava Maćedonija dopala je ponovo pod grčku vlast.

Srećniji beše u svojim borbama Stevan Vojislav. Proteravši grčke vlasti, on je u svojoj gorovitoj otadžbini bio nesmetan od Grka sve dok nije sam dao povoda za napadaj. Caru Mihajlu, koji se bavio u Solunu, beše poslata, verovatno iz Južne Italije, jedna velika pošiljka zlata od 10 kentenara. Bura je lađu sa tim dragocenim teretom bacila na zetsku obalu. Vojislav je zlato, koje mu je tako došlo na noge, zaplenio i zadržao, pored svih protesta carevih. Tada se car Mihajlo odlučio da kazni odmetnutog kneza. Evnuh Georgije Provat dobi naredbu da krene u Zetu. Taj vojskovođa zapade u zetskim klancima u spremljenu zasedu, 1040. god., i bi potpuno poražen. U ovoj borbi naročito se istakao Vojislavov sin Radoslav, koji je ubio jednog od grčkih zapovednika i tim uneo prvu zabunu u njihovu vojsku. Sprečeni Deljanovim napredovanjem, Grci nisu mogli da odmah ponove napadaj, nego su morali pustiti, da se Vojislav ojača i dovoljno spremi za dalje borbe.