Na
prvi pogled gitara ima velike sličnosti sa gudačkim instrumentima,
ali ukoliko se bolje pogleda, njena konstrukcija je ipak nešto drugačija.
Gitara ima korpus (telo) kruškastog oblika, koji predstavlja rezonator
i napravljen je od drveta. Na glasnjači se nalazi kružni odušak (otvor),
koji omogućuje treperenje vazduha i dobijanje tona. Žice se prostiru
od letvice, (koja ima ulogu žičnika), preko oduška i hvatnika, sve
do glave gitare. Na glavi se nalaze čivije, koje služe za štimovanje,
a na hvatniku pragovi preko kojih se prostire šest žica. Od visine
tona zavisi i debljina same žice (što je ton viši, to je žica tanja).
Prilikom umetničkog izvođenja se najčešće koriste crevne žice, jer
daju mekši i plemenitiji zvuk, ali se žice još prave i od najlona
i metala.
Raspon tonova kod gitare je od E do e3, a štimuju se u kvartnom razmaku
(razmak od četiri tona). Ovakvo štimovanje je italijansko, a pored
njega postoje i rusko (gde gitara ima sedam žica) i havajsko, koje
je karakteristično po tome što preko žica prelazi mali metalni valjak,
koji kliza od tona do tona.
Notacija kod gitare je u violinskom ključu. Piše se za oktavu više
od realne visine tona.
Istorijat
Gitara je još pre XIV veka dospela u Španiju, odakle i kreće njen
razvoj. Najveći španski kompozitori, koji su pisali za gitaru su Garsia,
Sor, Tarega, Turina. Kasnije i u celoj Evropi dobija veliki značaj
i privlači pažnju svetskih kompozitora Vebera, Šuberta, Paganinija,
Berlioza i dr.
Osim originalne muzike za gitaru, izvode se i transkripcije najčešće
barokne literature namenjene čembalu, violini i dr. instrumentima.
|
