Godine 1827, Paganini započinje osvajanje Evrope. Ponovo
komponuje i nastupa, ali i definitivno narušava svoje načeto zdravlje.
Posle neviđenog oduševljenja u Beču gde je od cara Franja I dobio
i Orden kamernog virtuoza, Paganini nastavlja da nastupa širom Evrope.
Ipak, kako bolest napreduje, sve mu je teže da nastupa i u pauzi
između koncerata posećuje banje i lečilišta, ne prestajući da putuje,
komponuje i svira. Pruski kralj ga proglašava za prvog koncertnog
majstora, a od ruskog cara u Varšavi 1829. godine dobija i brilijantski
prsten. Širom Evrope slušanje Paganinijevih koncerata postaje mondenska
obaveza - krunisane glave, prinčevi, grofovi, umetnici, svi su hrlili
da bi čuli čudesnog Italijana. Sledi i turneja po Engleskoj, cena
ulaznica za njegove koncerte astronomski raste i uprkos tome Paganini
održava više od 150 koncerata najposećenijih u istoriji. Međutim,
sve bolesniji, vraća se u Parmu gde kupuje vilu "Gajone"
i nastavlja da održava lokalne koncerte. Uskoro dobija i starateljstvo
nad sinom, ali i oseća da mu je životna snaga na izmaku. 16. juna
1837. godine u Torinu Paganini održava poslednji koncert u životu.
Poslednje godine života Paganini provodi u Parizu i Nici sa sinom.
U njegovom naručju izdahnuo je 27. maja 1840. godine. Sahrana violiniste
poznatog pod nadimkom "đavolski" bila je zabranjena na
groblju, što je preinačeno 4 godine kasnije. Na parmskom groblju
Paganini je međutim sahranjen tek 36 godina kasnije, gde njegove
mošti i danas počivaju.
