Ilija Tesvićanin, nazvan tako po rodnom gradu u Galadi živeo je u Izrailju u IX veku pre Hrista. Tadanji car Ahav, pod uticajem svoje žene Jezavelje beše napustio veru Mojsijevu i umesto Jehove slavio tuđe bogove. Prorok Ilija suprotstavio se caru prebacivši mu otpadništvo i prorokovao sušu i glad zbog slavljenja tuđih bogova. Činio je čuda kroz koja je Bog pokazivao Izrailjcima svoju pravednost. Zbog nepravdi koje je car činio narodu i gramzivosti Ilija mu je prorekao da će njemu i njegovoj ženi psi lizati krv posle smrti, što se i obistinilo.

"Prorok Ilija išao je po Hananu u pratnji svog učenika Jelisija. Kad stigoše u Jerihon, na oči pedeset drugih proroka udari plaštom po Jordanu i voda se razdvoji na dve strane. Kad pređoše na drugu obalu, podiže se grdan vihor, ognjena kola s ognjenim konjima rastaviše ih i u vihoru odnesoše Iliju na nebo." Sveti Ilija prema tome nije umro već je živ otišao na nebo.

Proroci nisu imali ničeg zajedničkog sa vračima. Oni nisu živeli od proricanja budućnosti i vračanja. To su bili mudraci, narodni učitelji. Oni su stvarali i propovedali više religiozne koncepte zasnovane na ličnoj moralno odgovornosti čoveka pred Bogom. Proroci su isticali etičke vrednosti religije u kojoj nisu važni ritual i ceremonija a čija suština je u tome da ljudi budu u duši pravedni i bogobojni. Svojim radom proroci su utrli put nastanku hrišćanstva.

Praznik ovog velikog proroka slavi se 2. avgusta i zove se Sveti Ilija. Na ikonama se Sveti Ilija predstavlja ili kako na vatrenim kolima ide na nebo, ili kako drži nož u ruci kao znak da je njime poklano 450 lažnih Valovih zreca na brdu Kamil ili kako sedi u pećini gde se sklonio od oholog cara Ahava a gavran mu donosi hranu.

Srbi su prelaskom u hrišćanstvo mnoge osobine svog starog boga Peruna, koji je upravljao munjama i gromovima, preneli na Svetog Iliju. Po narodnoj tradiciji, Sveti Ilija se vozi na vatrenim kolima koja vuku četiri konja, iz čijih nozdrva izbija plamen. Grmljavina je tutnjava njegovih kola kojima se on vozi po nebu i oblacima.