Svako od nas voli prijatne mirise - miris cveća ili miris kolača koji se peče. Postoje, međutim, i oni drugi mirisi sa kojima je dodir najčešće vrlo neugodan. Zanimljivo je da količina mirisa, i kada su prijatni i kada nisu, može da bude vrlo mala, pa da se ipak oseti - dovoljno je da je ima svega 30-milijarditi deo količine vazduha! To važi za čoveka čije je čulo mirisa mnogo slabije razvijeno nego kod drugih sisara, na primer psa ili mačke.

Miris osećamo kada neka hemijska materija dolazi u dodir sa završecima određenih živaca. Ova materija mora da bude u obliku gasa ili pare, inače ne bi mogla da putuje kroz vazduh. Zato možemo da osetimo miris i na većoj udaljenosti.

Ćelije čula mirisa nalaze se u sluzokoži nosa. One zauzimaju veoma malo područje u gornjem delu nosnih šupljina i postavljene su tako da prilikom disanja vazduh struji preko njih. Da bi nam nešto zamirisalo, ono mora da bude isparljivo, odnosno u pokretu, ili nam miris mora doneti neka materija koja je u pokretu. Kada miris dospe u određeno područje u nosu, on izaziva živčanu struju koja putuje do mozga gde se miris prepoznaje.

Postoji šest najčešćih vrsta mirisa koje svakodnevno osećamo: miris cveća i voća, miris začina, miris izgorelog, miris trulog, miris benzina i nafte i miris raznih etarskih ulja (sapuna, parfema...)

Prethodna stranica