Jelkica ima tri vrapca-ljubimca, koji su se toliko pripitomili da joj kljucaju mrve iz ruke i svako jutro dolaze na prozor.

Jednom je bio leden zimski dan, pa je Jelkičina mama kazala: "Toliko je hladno da puca drvo i kamen!"

Tog trenutka pojavila su se tri vrapčića i počela da naleću na prozor, da kljuckaju i lupaju krilima.

"Šta vam je sad? - začudila se Jelkica. - Jutros sam vas već nahranila. Hoćete li još?" Otvorila je prozor i ponovo prosula mrve i zrnevlje, ali vrapčići nisu ni pogledali hranu. I dalje su kljucali u prozor i uznemireno cvrkutali: "Dživ-dživ!"

Kao da su Jelku nekud pozivali. Tada je ona uzela bundicu i kapuljaču, pa izišla napolje. Vrapčići su radosno zamahali krilima i poleteli u pravcu šume.

"Oni me zovu da vidim nešto", - pogodila je Jelka i pošla za njima.

Ubrzo su stigli u šumu. Vrapci su se ustremili na jedno mesto i tu počeli da cvrkuću, uzbuđeno i uplašeno. Jelka je imala šta da vidi: na snegu, smrznuto i polumrtvo, ležalo je malo lisiče.

"Oh, jadniče moje!" - uzviknula je Jelka i uzela ga u naručje.

Vrapci su zadovoljno letuckali i pozdravljali spasenje jednog života.

Jelka je požurila kući: "Mama, mama, da vidiš koga smo vrapci i ja našli!"

"O, pa to je mala lisica, - kazala je mama. - Brzo je odnesi u sobu, ali ne suviše blizu vatre. Nek se polako razgreje. Ja ću joj doneti mleka."

Nije mnogo prošlo, a lisiče je otvorilo oči i pažljivo pogledalo oko sebe. Onda je saglo glavicu i liznulo Jelkicu po ruci.

Tek kasnije se dovoljno oslobodilo da priđe čančetu s mlekom i da se nalopće.

Tako je mala lisica postala Jelkin ljubimac. Provela je celu zimu u kući, a kad je granulo proleće, odneli su je u njenu šumu, u slobodu.

Ilustracija: Igor Marinković