Priča o kralju Tralju

Ovo je priča o kralju Tralju, slavnom vladaru šume Zelenice i livada kraj reke Tečice. Kralj Tralj, taj junak naše pričice, bejaše muž kraljice Traljice. Kraljica Traljica (ah, ženske ćudi!) imaše običaj muža da kudi: što jako kašikom kad jede lupa, što neće subotom da se kupa! Stalno ga nešto grdi il' kuka - od toga kralju pripade muka. Sede u kraljevske-traljevske čeze, na livadu se cvetnu odveze. Kad tamo, gle - princeze Lepeze! Lepa i blaga, na licu seta, međ' šarenim se cvećem šeta. Sve pesme krasne pevati ume, u govor cveća se razume. Kralj njojzi reče: "Dobro vam veče!" A sebi: "Srce mi ovde osta, kraljice Traljice već mi je dosta! Zašto bih više trpeo tugu, uzeću sebi kraljicu drugu. Blaga je, nikad me grditi neće. O, kakve radosti, o, kakve sreće!"

Kralju je lako ispunit' želje, te nasta svadbeno veselje. Zavole novu kraljicu slepo, puna tri dana živeše lepo! A onda reče Lepeza dama: "Tako sam tužna, tako sam sama, kad sa mnom nije moja mama." "Poslaću glasnika" - kralj reče - "pa neka ovo isto veče, pre no što sunce za brdo pođe, gospođa mama kod nas dođe!" Gospođa mama, stroga i gruba, odmah mu izbi dva i po zuba. Eh, da je znao koliko juče, da njena mama kraljeve tuče, ne bi je zvao, ne bi je zvao, al' sad je gotovo - jao! jao! Lepeza dama mamicu voli, a kralja mamina batina boli. Umesto nežne ljubavi prave, ostaše samo modrice plave. Ništa ga više za nju ne veže, kralj Tralj se spakova i - pobeže!

Da rane blaži, kraljicu traži (al' gleda dame bez stroge mame!) Pa srete tu blizu markizu Lizu, prelepo luče što šeta kuče. Mama joj živi u dalekom gradu, odmah kralj Tralj zaprosi mladu. Zavole novu kraljicu slepo, puna tri dana živeše lepo!

A onda bajna Liza zaplače: "Mog'o bi kuče voleti jače! Srce se moje cepa od bola kada ga gledam ispod stola. Zar kuče slavne kraljice Lize pod stolom bedne koske da grize! Nek' jede s nama na čelu stola, daruj mu odmah carstva pola!" Pa uze kuče u svilen-krilo, to kralju ne bi nikako milo.

Pa sede kralj Tralj na magarca i krenu žurno kod mudrog starca. Na vrhu planine starac živi, mudrosti njegovoj svak' se divi. "Moli se, starče, za me bogu, da dobru kraljicu naći mogu!" A starac sedi i uzdiše, ćuti i prstom po pesku piše: "Bog ti je, kralju, darov'o dane, da vidiš svoje, ne tuđe mane. Da menjaš sebe, ne kraljice, onda ćeš sreći videti lice. Noć i dan skupa ceo dan čine - čoveka mane i vrline. Da svoje mane ispravljaš žuri, na kraljičine slabosti žmuri. Pokaži više dobre volje, srce će kraljice postati bolje. Više joj pruži, traži joj manje - eto za ljubav leka i banje. Kraljica Traljica verno te čeka, tuži i posti. Vrati se, kralju, reč pravu reci: Oprosti! Oprosti!"

U dvoru kralja Tralja i kraljice Traljice muzika svira, uz reč "oprosti" vrati se radost sloge i mira. Kralj Tralj sad, doduše, kad jede manje kašikom lupa, subote svake u kraljevskoj kadi vredno se kupa. Kraljica Traljica sad spozna što nekad i ne nasluti, koliko lepši život se živi kada se ćuti. Po reči mudrog starca se živi, šta god se desi - svak' sebe krivi! Svak' misli da je od drugog gori, svak' sebe, a ne drugoga, kori. Vrati se, tako, u dom kralja Tralja lepota mira, prođete l' pored, čućete kako muzika svira.

Lidija Popović