Već star i
iznemogao, pred samu smrt, kralj pozvasvoje
sinove Mihajla, Miloša i Milana. Prva dvojica su bila u dvorcu,
a najmlađi Milan je, tog dana, otišao u obližnju šumu, da pripremi
drva za izgradnju crkve.
-Vidite da sam na samrti. Želja mi je da sačuvate naše kraljevstvo,
da se lepo ophodite prema narodu, a iznad svega da se vas trojica
slažete i volite. Milan nije ovde, ali vi mu prenesite moje reči...
Sve što ostaje iza mene vi podelite na tri jednaka dela.
Ubrzo nakon ovih reči stari kralj je umro. Najstariji Mihajlo
i srednji Miloš ostali su sami pored beživotnog tela svog oca.
-Ne moramo mi da uradimo sve kako je otac naredio. Njemu je i
sada sve jedno. Ovako ćemo da uradimo. – Reče Mihajlo. – Ja kao
najstariji, uzeću sanduk sa dukatima. Ti Mloše, oduvek si voleo
da loviš. Zato ti uzmi očevog konja, luk i strelu, psa i sokola.
A Milanu ostaje očev sat. Kada se on vrati rećićemo mu da je to
bila očeva poslednja želja i on će je prihvatiti.
Srednji brat Miloš se brzo saglasio sa Mihajlovim predlogom. Kada
se uveče Mlan vratio iz šume i kada su mu saopštili da mu je otac
umro i da mu je ostavio samo stari sat, on se veoma rastužio,
zbog očeve smrti, ali je uzeo sat sa zadovoljstvom i pomislio
je kako će celog života nositi sat da ga podseća na oca. Starija
braća su mu rekla da su oni uzeli novac i ostale očeve vrednosti
i Milan se sa time saglasio.
Vreme je prolazilo, a najstariji Mihajlo je počeo da se kocka
i da postepeno gubi novac, koji je njegov otac celog života štedeo.
Čitavu noć bi proveo u kafani, a tokom dana bi spavao, tako da
se uopšte nije interesovao za poslove u svom kraljevstvu. Srednji
Miloš bi po nekoliko dana provodio u lovu, a onda bi se umoran
vraćao kući, bez želje da bilo šta uradi. Jedino najmlađi Milan
je radio sve poslove, a ujedno je vršio pripreme za izgradnju
crkve.
Milanu je bilo žao svoje braće i nekoliko puta je pokušao da sa
njima razgovara, ali bezuspešno. Mihajlo i Miloš su nastavili
po svome, sve do jednog dana, kada je Mihajlo izgubio sav novac
na kartama. Narednog dana Miloš, onako ljut, zbog bratovljeve
nemarnosti i neodgovornosti, ode u lov, u najgušću šumu, u želji
da uhvati divljeg vepra. U toku tog lova nastrada i pas i soko,
a pri povratku, konj se povredi i ugine, tako da se Miloš postiđen
i razočaran vratio kući.
Cele noći su Mihajlo i Miloš jedan drugog optuživali i vređali,
okrivljujući, za sve što im se dogodilo, jedan drugog. Milanu
je bilo žao braće i nije znao šta da uradi i kako da im pomogne.
Otišao je u svoju sobu. Uzeo je očev sat, koji je počeo tiho da
odbrojava dvanaest puta, oglašavajući ponoć. Milan do tada nije
nikada čuo odbrojavanje sata. Kada se sat dvanaesti put oglasio
u sobi se pojavi prelepa devojka, obučena u belu dugu haljinu.
-Znam da ti je žao zbog postupaka tvoje braće, ali ih i ne osuđuješ.
A da li znaš da su oni, od samog početka, bili nepravedni prema
tebi?
-Ne. – Iznenađeno odgovori Milan
-Braća su te slagala. Tvoj otac je, pred samu smrt, rekao da sve
što iza njega ostane podelite na tri jednaka dela.
-Ne mogu da zbog toga mrzim i da se svetim svojoj braći. Sada
mi je važno kako da ih pomirim i da ponovo pokušamo da vratimo
ugled nekadašnjeg kraljevstva, koje je stvorio naš otac.
-Ujutru pre izlaska prvih sunčevih zraka, prošetaj do mesta na
kojem si odlučio da sagradiš crkvu. – Reče devojka i iščeznu iz
sobe.
Milan je, kako mu je nepoznata devojka i rekla, otišao narednog
jutra. Na proplanku, nedaleko od njihovog dvorca, pored jednog
starog hrasta bio je privezan osedlani konj, a pored njega je
ležao lovački pas, a na hrastovoj grani stajao je soko. Mladić
uze ove životinje i odvede ih Milošu. Videvši konja i sokola on
se obradova i obeća bratu da se više neće svadjati sa starijim
bratom i da će od sada brinuti o njima.
Naredne noći, tačno u ponoć, kada je očev sat otkucao dvanaest
puta u Milanovoj sobi se ponovo pojavila ista devojka.
-Ako i dalje imaš poverenja u svoju braću, koja su te prevarila,
ti i sutra idi na isto mesto kao i danas.
Milan htede da joj se zahvali za ono što je učinila za Miloša,
ali pre nego što joj se i približio devojka je nestala.
Sledećeg dana, ispod drveta se nalazio sanduk sa dukatima. Milan
uze sanduk i odnese ga najstarijem bratu, a on se pred njim obavezao
da će ubuduće pametno i domaćinski postupati sa novcem, tako da
celo kraljevstvo od toga ima koristi.
Kada je nastupilo veče Milan ode u svoju sobu i sakri se iza ormana.
Tačno u ponoć, kada je sat dvanaesti put odbrojao u sobi se pojavi
devojka. Počela je da se okreće oko sebe, jer se iznenadila kada
je videla da u sobi nema nikoga. Tog trenutka Milan iskoči iza
ormana i čvrsto uhvati devojku za ruke. Od tada, pa sve do danas
srećno žive u kraljevstvu, a deca im se igraju na polju nedaleko
od starog hrasta i nove crkve.
autor: Goran
Despotović
Ilustraciju
pripremila: Milena D.
