Šumska bajka

Prvi suton poče tek, a u šumi glasić mek odjekuje: "Krek-krek!" Glas žabice vremenjače. A kad jeknu malo jače, sve drveće grane kreće, a uzdahnu stara venja: "Hoće vreme da se menja!" To slušala kreketuša, pa krekeće malo tiše: "Biće kiše! Čekaj malo, ček, ček, ček, kreke-krek!" Najednom se smrče jako, jer oblaci nebo skriše. Ču se kreka: "Venjo, bako, eto kiše!" Čim to reče, u tom času celu šumu pljusak zasu.

"Jaoj, već sam mokar sav! Nastradaću prav i zdrav!", vajkao se šumski mrav, pa ubrza mnoge noge i sve viče "Hopa, hopa!" dok se gljive ne dokopa. Skloniće se ispod gljive od te kiše razmetljive, čuvaće ga ona telom kao da je pod amrelom. Pod pečurkom nema kiše, na suvotu sve miriše, tu mrav seo, pa se briše. Ali utom, iz daleka, pojavi se svetlost neka. Sve je jača, i sve bliže, dok pred mrava svitac stiže. Fenjer nosi i suvote mlo prosi.

"Mogu l', reče "ovo veče da provedem tu pod krovom? Nastradaću s kišom ovom". "O, izvol'te", mrav mu veli. "Svaki samac društvo želi. Mili su mi takvi gosti, naročito zbog svetlosti. Sedeo bih sam u mraku, sad imamo svetlost jaku".

Kad se lepo namestiše, govoriše manje-više protiv kiše, tu kraj onog fenjer-zračka. Utom, s listom od maslačka, skakavac se jedan stvori, pa im zbori: "Videh svetlost, pa sam rek'o: tu pod krovom sedi neko, tu bi bila živa zgoda dok ne prođe nepogoda, jer sam, pored ovog lista, mokar kao kišna glista." Pa list odmah skide s pleća, a mrav reče: "Kakva sreća! Družina će biti veća". Skakavac mu kaza: "Hvala", pa otrese krila. Sede k'o da igra žmurke iza stručka od pečurke, pa im otud pripoveda kako ga je snašla beda.

Usred gneva skakavčeva iz mraka je neko brund'o. A kad tamo - Gundelj-gundo. Violinu svoju vuče, pokisao skroz, pa huče. I trese se k'o sred zime, pa ih moli da ga prime. Mrav mu reče: "Vrlo rado". I on priča što je strad'o: venčala se buba Mara, poznanica moja stara, pa odsvirah "red igara". Krenuo sam kući zatim da nastradam, da se patim... Gundo žalbu i ne svrši, a iz mraka glava strši puža koji poštu vrši. I on moli za dobrotu, da ga prime u suvotu.

Mrav mu kaže: "Uđ'te molim. Ja veliko društvo volim i još kad bi društvo htelo, proveli bi noć veselo. Hej, Gundelju! Ispuni mi jednu želju! Gudalo ti već u ruci, pa razvuci sitno kolo, da igramo naokolo". A čim gundo kolo poče, skakavac i svitac skoče, pa skakavac nogom mlata, do njega se svitac hvata. Mrav na kraju noge pruža, pa igraju oko puža. A puž vije golu šiju i sve viče: "Iju, iju!" Razvilo se kolo burno.

Al' naiđe vrlo žurno drugom stranom stari žabac s kišobranom. Kod pečurke on je stao, jer je pod njom stanovao, sad se saže da zaviri ko se to po kući širi. Gleda kolo kako veze, svaki igrač žapcu meze - tri-četiri zalogaja, samo ne zna sa kog kraja da otpočne da ih glođe - od keca il' kolovođe.

Grmnu žabac slično gromu: "Šta tražite u moom domu?" Kolo stade. Starog žapca kad poznade, mal' ne pade, u bekstvo se odmah dade. Mrav u vlažnu travu sunu, a svitac u fenjer dunu i gundelj se u mrak vinu, zaboravi violinu. I skakavac odskakuta, pa ga žabac ne proguta. Samo se puž skupi jače, al' se s mesta ne pomače. Kad ga žabac nogom ritno i zagledao ljubopitno, puž otpoče sasvim sitno: "Imam za vas pismo hitno"!

Brana Cvetković