Zlatna trešnja

 

Do pre nekog vremena u kraju je postojala banda kradljivaca koja je mnogim poštenim ljudima zadavala velike probleme. Pljačkali su trgovinske i zlatarske radnje, karavane, bogatije kuće. Nikoga nisu hteli da poštede, čak ni sirotinjske kuće, iz kojih bi odnosili najmanje stvari.

Kada su stanovnici okolnih mesta počeli da se organizuju i da jure razbojnike, oni odlučiše da se primire. Podelili su ukradeno zlato i novac i svako je otišao svojoj kući. Najstariji razbojnik, koji im je bio i predvodnik, po povratku kući zakopa zlato i novac u svom dvorištu. Da bi znao tačno mesto, gde je sakrio blago, on pored njega posadi trešnju. O ovome nije rekao nikom pa ni ženi i dvojici sinova, koje nije vodio sa sobom u pljačku.

Kako je vreme prolazilo i razbojnik stario sve mu je teže bilo da odlazi u nove razbojničke pohode tako da je vreme uglavnom provodio u kući. Posle nekoliko godina ona trešnja je izrasla u razgranato drvo i u proleće rodi prve plodove.
Tokom dana su to bili prelepi plodovi trešnje. Okrugli i tamno crveni, ali koje niko nije mogao da proba, jer čim bi ih neko ubrao plod trešnje bi u njegovim rukama odmah svenuo, pre nego što bi uspeo da ih prinese ustima. A noću bi ti plodovi postajale zlatne kuglice, dok bi listovi dobijali srebrnastu boju, tako da je trešnja nadaleko bacala prelepu svetlost.
O ovome se veoma brzo pročulo i mnogi su počeli da dolaze i da gledaju trešnju u dvorištu nekadašnjeg razbojnika. U toku dana plod su pokušali da uberu i mladi i stari i prelepe devojke i hrabri mladići, ali niko nije uspeo da proba trešnju, jer bi se istog trenutka, kada bi je neko ubrao osušila. Slično je bilo i noću. Ali tada nisu mogli ni da pridju plodovima jer je svetlost bila prejaka i niko nije mogao u zlatne trešnje da gleda. A pročulo se i da bi se onaj, ko bi dodirnuo plod trešnje u toku noći, razboleo od neizlečive bolesti.

Zbog ove trešnje ponovo se sakupila nekadašnja banda, ali bez njihovog vodje. Odlučili su da ukradu trešnju. Bojali su se da dohvate drvo u toku noći, da ne bi dobili kakvu neizlečivu bolest, zato su odlučili da preko drveta nabace debele kanape, koje će da privežu za konje i da tako iščupaju trešnju, koju bi posle odvukli na neko sigurno mesto gde polako kidali plod po plod. Tako su i uradili, ali kada su pokušali da konjima iščupaju drvo debeli kanapi su popucali.
U jesen se drvo primiri, kao i sva ostala, tako da ga više nisu obilazili znatiželjnici i lopovi. Nedugo zatim stari razbojnik umre i brigu o porodici i imanju preuze njegov stariji sin, koji je bio pohlepniji od oca u mladosti. Ponovo su počeli da se kod njega okupljaju razbojnici, sa kojima je odlazio u nova razbojništva, a u kući bi ostajao mladji brat sa majkom.
Kada je došlo prvo proleće, a zatim i leto drvo je prvo olistalo, a zatim i rodilo. I ponovo bi se noću plodovi pretvarali u zlato, a listovi u srebro, dok danju trešnjin plod niko nije mogao da proba. Stariji brat i razbojnici su se dogovorili da odseku trešnju, jer ovako od nje nemaju nikakvu koristi. Ali veoma brzo su se posvadjali, jer je stariji brat hteo da se drvo u toku noći iseče i da se zlatni i srebrni plodovi prodaju u nekom drugom mestu. Ostali razbojnici nisu bili za to, već su hteli da drvo izvade i da ga presade na neko drugo mesto. Tako bi im drvo svake godine donosilo zlatne i srebrne plodove. U toku te prepirke potegnu oružje i ostali razbojnici ubiju starijeg brata.

Ponovo je došla jesen i zima i niko se u to vreme nije interesovao za trešnju. Prolazeći jednog dana pored trešnje, u toku zime, mladji brat, koji je preuzeo brigu o imanju, primeti jedan zlatnik kako na pola viri iz zemlje. On nogom razgrnu zemlju, ispod drveta i pronadje još tri zlatnika. Brzo je otišao do kuće. Uzeo je lopatu i počeo da kopa pored trešnje i izvadi tri kovčežića zlata i dukata, koje je tu pre više godina sakrio njegov otac.

Mladić se nije mnogo razmišljao šta da uradi sa tolikim bogatstvom... Nedaleko odatle sagradio je sirotište. Od tada drvo je postalo obično i svake godine deca iz sirotišta se slatko najedu trešanja.