Čudna Šuma

Nekulturna sova

O sovama dobro znamo
da su bića noćna,
dostojanstvena i gorda,
u mudrosti moćna.

Svako veče na razgovor
kad se sove šumske skupe,
jedna mala, nekulturna,
izađe iz svoje rupe.

Il’ nos čačka, il’ se češe,
krevelji se, il’ se beči,
a tek kljun kad otvori,
pa prosipa ružne reči.

Svim sovama odeća je
fina, pernata, otmena,
a ko metla raščupana
pokrivka je njena.

Od muke su pobesnele
stare sove šumske,
sve ih bruka kao da su
razbojnice drumske.

Na silu su je dovele
do čuvenog, krivog bora,
da učini Lija nešto
od tog prostog stvora.

A Lisica čeka Sovu
uz umilne reči glasne:
Vidi, vidi, evo nama
gospođice krasne.

Moje oči ne videše
tako milo, slatko lice,
a perje je kao somot
kod naše Sovice.

Nisam čula neku sovu
da tako lepo huči,
sva prilika pametna je,
lako će da uči.

Zbunila se mala Sova,
ali svaka reč joj prija,
ispravlja se, trese perje,
a pogled joj sija.

Tako, tako, mila moja,
Lisica joj dovikuje,
lepom biću i finoća
ponašanja dolikuje.

I sve tako, još par dana,
s prostom Sovom mudra Lija,
lepa reč i prihvatanje
svakome stvorenju prija.

Postala je Sova ona
umiljata, fina, mila,
a iz priče je ove nešto
cela šuma naučila.