Lutao
sam pustim ulicama grada i razmišljao. Odjednom sam ugledao čudnu
zelenu svetlost kako bije sa jednog prozora. Otišao sam tamo. Ispred
vrata je stajao jedan naučnik.
,,Dobro došao! Želiš li da vidiš moj novi vremeplov?”
Zatim mi ga je pokazao. Otišao je i rekao da ništa ne diram dok
se ne vrati.
Bilo mi je dosadno. Naslonio sam se i ups! Pritisnuo sam neko dugme.
Brzinom svetlosti otišao sam u 2057.godinu.
Našao sam se u svojoj sobi. Sobi?!? To više nije bila soba. To je
bila odaja. Uporedio sam moju slatku malu sobicu i ovo. Razlika
je bila ogromna!
Izašao sam .I šta sad! I sa jedne i sa druge strane hodnik kome
se kraj ne vidi. Pošao sam napred i našao izlaz. Osvrnuo sam
se oko sebe. Naš Niš više nije ličio na onaj koji znam. Zamislio
sam sive, jednolične zgrade kakve znam i uporedio sa ovim dvorcima
okruženim zelenilom.
,,Ovo je prelepo!”,zaključio sam.
Pošao sam ulicom. Ništa mi nije bilo poznato. Pogledao sam u vis,
prema nebu i video dugačku šipku. Na tom mestu je pisalo:,,Stanica”.
Popeo sam se. Za nekoliko minuta sam ugledao neko čudno prevozno
sretsvo.
,,Uđite”,rekao mi je šofer.,,Vi ste stranac?”,upita me,videvši da
sam zbunjen.
,,Jes”,odgovorio sam na engleskom. Dao mi je jednu minijaturnu kartu
Niša koju nisam znao da koristim. Poželeo sam da vidim kako izgledaju
razni delovi grada. Jedva sam čekao da vidim Vinik.
,,Oprostite, kako mogu doći do Vinika?”, upitao sam šofera na engleskom.
,,Ovaj brzobus ide tamo”, odgovorio je.
Iskrcao sam se na Viniku. Taman sam poželeo da vidim nešto poznato,
kad ispred mene iskrsnu potpuna nepoznata sredina. Neke ogromne
zgrade, mnogo trave i cveća oko njih, i na svakom koraku dečija
igrališta. Predivan prizor.
Uhvatio sam drugi brzobus i otišao do Tvrđave. Tvrđava je imala
dva sprata i bila je crvena. Prvi sprat je bio za odrasle a drugi
za decu. Na prvom spratu nalazili su se poslovni prostori, a na
drugom ogromno dečije igralište i razne kreativne radionice za decu.
Otišao sam i do Bulevara Nemanjića. Zgrade su zamenili dvorci a
na trotoaru su se nalazile neke pokretne trake, tako da ljudi nisu
morali da pešače. Tako je bilo i na kolovozu, pa za automobile nije
bilo potrebno gorivo.
Poslednje stanice mog obilaska bile su centar grada i Kalča. Kalča
je bila duplo veća a centar grada mnogo lepši. Imao je tri spomenika
i u sredini je bio onaj stari, dobro poznati konjanik.
Gledajući oko sebe, video sam da je sve prilagođeno deci, šareno,
veselo, čisto...
Vratio sam se u svoju sobu, probudivši se u svom krevetu. Sve sam
sanjao. Ali u ovom snu su se ispunile sve moje želje. Voleo bih
da u 2057. godini stvarno bude ovako kao u mom snu.
Autor:
Dušan Milenković
O.Š. "Stefan Nemanja" Niš
