Šaputanje

Napisao: Darko Milenković

 

Zna se da su učitelji uvek postojali. A ako su postojali učitelji, onda su i đaci, a sa đacima i pismene vežbe. A sa pismenim vežbama rađaju se i prve jedinice. Da bi deca to sprečila, izmislila su šaputanje.

Šaputanje je postojalo odvajkada. Čak i u praistoriji. Samo što mali praljudi nisu umeli da šapuću, već su objašnjavali rukama. To su praučitelji brzo primećivali , pa bi ih stali udarati toljagama, koje su nosili na ramenu, kao današnji seljaci motiku a stražari pušku. Srećom , današnji učitelji ne nose toljage, pogotovo ne učiteljice.

Ja sam imao učiteljicu. Jednom me uhvatila kako sam šaputao drugu na pismenom zadatku. Prozvala me i pitala šta sam mu rekao. Odgovorio sam joj da sam mu potražio gumicu. Na pitanje gde je moja gumica odgovorio sam: “U futroli, kod kuće.” Nije se naljutila, iako je znala da je reč o šaputanju. Znala je ona šta znači biti drug. Sigurno je i ona nekad šaputala.

Nedostaje mi moja učiteljica. Ja šapućem i dalje, ali nastavnici kao da ne razumeju moje šaputanje. Mora da oni nikad nikom nisu šaputali.