Srećan rođendan

Emilija je poticala iz veoma ugledne, bogataške porodice.
Njenoj majci je otac ostavio dosta zemlje i pošteno stečenog bogatstva, kao i muž.

Kad se u tom mestašcu gde su živeli, zaratilo, njih dvojica su
otisli da se bore za svoju otadžbinu i u tom ratu su poginuli, ili
možda i nisu ali od završetka rata za njih se ne zna. To se desilo pre deset godina. Emilija se tada rodila. Smrt Emilijinog oca i dede je bila velika tragedija ove poznate porodice.

Jutro je svanulo. Emilija se probudila. Pogledala je u sat, bio
je cik zore. Pet sati. Obukla se polako i krišom izašla iz kuće da je posluga i majka ne bi čuli.
Danas je Emilijinoj majci rođendan, pa je ona otisla da nabavi poklon. Pošto zna da njena majka najviše voli cveće zašla je u šumu, nedaleko od kuce.
Breza, topola, hrast su bila stabla kojih je u šumi bilo najviše. Sva su bila preko dva metra visine i stara više stotina godina.

Emilija je dugo hodala dok napokon nije stigla do jednog potočića gde se nalazilo cvece. Ona je stala i uživala u nežnim bojama cveća. Bilo ih je raznih vrsta. Nije znala odakle da počne. Da li od ljubičica ili od lepih kata, da li od petunija ili od muškatli, da li od maslacka ili od spomenka. (Dok je ona razmišljala, sunce se na istoku moglo nazirati. Priroda u ovim jutarnjim časovima bila je prelepa.)

Najpre je krenula od lepih kata i brala ih je dok nije napravila jedan lep buketić. Tako je
od svake vrste napravila po buketić i na kraju to sve spojila i napravila veliki buket. Zavezala ga je končićem koji je nasla u dzepu. Buket je predivno izgledao. Sve te boje su mu davale još veću lepotu.

Vec je bilo šest sati. Emilija je morala da krene da se njena majka nebi zabrinula.
Stigla je kući i usla u maminu sobu. Sakrila je glavu iza onog raskošnog buketa. Majka je otvorila oči i u trenutku nije shvatila o cemu se radi. Emilija je uzviknula :"Srećan rođendan i najlepši buket za najlepšu i najbolju mamu".

Emilijinoj majci su navirale suze radosnice. Ustala je poljubila svoju ćerku i puno joj se zahvalila.
Izašle su u baštu da doručkuju. Emilija je rekla:"Mama neki čovek je na kapiji". Majka je pogledala i nije mogla da veruje.
To je bio njen muž, Emilijin otac. Ali ne onakav kakav je otišao u rat. Sada je mršav, sa bradom i veoma i iznemogao od mučenja. Zato je njenoj majci trebalo malo više vremena da ga prepozna. Ustala je, otvorila kapiju i zagrlila ga. Emilija se našla u čudu. Majka ga je uvela i radosnim glasom rekla:"Ovo je tvoj otac". Emilija ga je zagrlila i počela da plače.

Otac je rekao kako su ih mučili i posle rata ostavili u zatvorenoj pećini. Rekao je da je deda umro a da je on uspeo da se spase...

Na kraju je svojoj ženi čestitao rođendan. Ona ih je oboje zagrlila i plačućim glasom rekla: "Emilija , tvoj buket cveća i tatin povratak su najlepši poklon u mom zivotu".

Sanja Đurđević