Jednog sunčanog, prolećnog dana putovala sam kolima sa roditeljima na Zlatibor. Put je bio strm i stenovit, ali predeli divni. Uživala sam razgledajući živopisne pejzaže. Odjednom, tata zaustavi kola. ''Puta više nema!'', reče. I zaista, ispred nas je bila šuma, a sa strane stene. Izašli smo i pošli jednim puteljkom kroz šumu...

Mirisalo je na borove. Opijao me vazduh, a pod nogama veselo pucketale grančice. Čule su se ptičice... ''Kako je ovde divno''!, uzviknuh. Odjednom, izađosmo iz šume i nađosmo se usred livade okupane suncem. Predivne zelene boje bile su išarane žutim maslačcima i ljubičastim cvetićima... Legoh u travu, bila je meka kao ćilim. Iznad mene ugledah razgranato drvo i merdevine koje su vodile gore. Poskočih brzo, ne verujući očima. I počeh munjevito da se penjem. ''Ne!'' Povikali su moji roditelji. ''Da!'' Kriknula sam, opčinjena i znatiželjna pred nepoznatim. Drvena kućica! U njoj drvena klupica i stočić. Na stočiću tegla sa medom i slatko od borovnica.
Bokal sa vodom i čaša. Ledena izvorska voda okrepi me i rashladi. Na vratima ove čarobne kućiće pojaviše se uplašene glave mojih roditelja. Zadihani udjoše, a pod od dasaka poče da pucketa. Kroz maleni prozor virila su zlatiborska brda, krave i konji... Divne boje kao na razglednicama. Poslužismo se medom i udisasmo opojan zdrav vazduh. ''Hajde da ostanemo ovde ceo dan. Divno je!'', rekoh. ''Ako nas neko najuri?'' ''Ne, zar ne vidite da je ovo napravljeno za nas, iz grada, koji udišemo smog? Mi, koji nemamo vremena za šetnje, da se vratimo prirodi i njenim čarolijama! Ostanimo ovde, molim vas!'' Začu se neko brujanje. Medved je stajao ispod kućice! Uplaših se...

Tgnuh se. Pogledam oko sebe... Ja, u mojoj šarenoj sobi, sa knjigom u ruci. Odlutala u neka maštanja. Sa smeškom nastavih čitanje. I znala sam da postoje ovakva divna mesta i moja čarobna kućica... Treba je tražiti! A možda ću je, jednog dana, i naći...

 

Autor: Sara Milojević
Kragujevac

Prethodna stranica