U
drugoj polovini septembra svraćao im je šumar Mihajlo. Izbio je
jedno popodne ispod kuće, iz obližnje šume i to onako, kako samo
on ume. Druge možeš da primetiš iz daleka kako nailaze prema kući,
a njega ne, samo se stvori ispred kuće i poviče svojim hrapavim
glasom: « Pomaže Bog!» Popio je kafu i rakiju. Janko je posle
rekao Vidi da sa šumarom nešto nije u redu, da je neveseo. Vida
kaže da je to zbog toga što mu se ćerka, zet i deca već više od
tri godine nalaze u Kanadi, a da mu se za to vreme gotovo i da
nisu javili. A kada su odlazili, govorili su, da će, čim se snađu
da mu pošalju novac za avionsku kartu, da dodje i vidi Kanadu
i njene nepregledne šume. Nije Mihajlu do šuma i ovde ima velikih
i nepreglednih, nego...
Na Borivojevom mestu u učionici ne sedi niko. U početku se svima
činilo kao da je na nekoliko minuta izašao iz učionice. A sada
ga sve više pominju, naročito Dejan. Razglednica, sa najvećim
zgradama u Minhenu, nalazi se na nastavničkom stolu. Nastavnik
Milun je svima pročitao pismo, u kojem pozdravlja sve učenike.
Nevena ne priča o Borivoju u školi. Nikome, osim Dejanu, nije
rekla da se dopisuju. Ali kako je pisma dobijala skoro svakog
dana, počela je da ih ostavlja kod kuće, jer joj je đačka torba
postala pretesna. Poštar Nikola joj je rekao, da ako ovako nastavi
da dobija pisma, mora da mu kupi cipele, zato što je njena kuća
na kraju sela. Više je ni stariji brat ne zadirkuje, koji je ove
godine krenuo u srednju školu, već joj redovno nosi pisma na poštu.
-Da ih ti slučajno ne otvaraš i ne čitaš u školi?- Upita ga Nevena.
-Ne nemam vremena za tako nešto, jer ti pišeš pisma skoro svakog
dana. Ja lepo uzmem tvoje pismo, otvorim ga, a tekst zalepim na
našu oglasnu tablu, kod biblioteke.
-Samo kada bih znala da i pomišljaš na tako nešto, rekla bih tati
za ono kada si prodao dedin duvan i za te pare vodio Mariju deset
puta u bioskop.
-Šalim se. Šta odmah pretiš sa tim duvanom. Više mi je na nos
izašao od tebe i od Marije.
-Što od Marije? Ti odmah pocrveniš kada neko pomene njeno ime.
-Zato što sam od tih deset odlazaka u bioskop, sedam puta gledao
isti ljubavni film.Jedino dobro je što sam, zahvaljujući tom filmu,
popravio ocenu iz engleskog jezika, jer sam više od deset rečenica
naučio napamet.
-I sve si pare potrošio?
-Jesam, ako te pita Marija. Jer ako sazna da imam još, moraću
opet u bioskop. Od pre dva dana prikazuje se novi film... Da li
tebi trebaju pare?
-Hoćeš da me potkupiš? Da kažeš tati da sam i ja uzela pare od
duvana. Ne.
U pismima Borivoju piše kako provodi dane u školi, kako Dejan
izmišlja šale na svoj račun, o pripremama za priredbu povodom
dana škole, o njenim zečevima, o tome kako se sve ređe igraju
kod stare kuće, kada se vraćaju iz škole. U poslednjem pismu mu
je napisala kako se poštar Nikola napio i kao je zamenio penzije,
a njeno pismo poslao kod popa Dragoslava. Tri dana mu je trebalo
da ponovo sve pošiljke pošalje na pravo mesto, osim njegovog pisma
koje je doneo sveštenik. Napisala mu je da je njihova škola izabrana
da predstavlja sve škole, sa teritorije opštine, na republičkom
takmičenju, gde treba da se izabere najbolje odeljenje i razredni
starešina.
Nevena pored škole, ima i dosta obaveza kod kuće. Pomaže majci
oko pripremanja hrane i čišćenja kuće, a vodi brigu i o jagnjadima,
koju ove godine, još nisu prodali, zbog male otkupne cene na pijaci.
Ponekad ode kod Janka i Vide, donese im drva, počisti im sobu
ili im ponešto kupi u prodavnici. Vida joj pokloni jabuku ili
bombone.
-Hoćeš li ti da budeš moja snaja?
-Ne znam baba Vido, još sam mala da o tome razmišljam. Mama kaže
prvo škola, pa tek onda...
-Hoćeš, ali ćeš i ti da mi odeš, kao i svi što odlaze... A ako
su svi otišli idi i ti. Nisi luda da ostaneš ovde sa babom. Da
li je tako lepotice moja?
-Treba li ti nešto iz prodavnice? Poslala me mama da kupim šećer
i kvasac.
-Polako, ima vremena. Sedi. Evo, posluži se. Ovo je sok od dunje...
Piše li ti Borivoje?
-Ponekad.
-A ti njemu?
-I ja njemu ponekad.
-Vidim, nećeš da pričaš o tome.
-Nije da neću, nego ne znam o čemu da razgovaramo.
-Nama piše samo da je dobro i da u odeljenju ima toliko različite
dece, koliko kroz naše selo nikada različitih ljudi nije prošlo,
a kamoli živelo.
-To je škola za strance.
-Škola za strance. Hoće moj sin i snaja da budu stranci, neka
ih, nego što mi i njega napraviše strancem. Tamo je stranac, a
kao vreme bude prolazilo i ovde će postati stranac... Piše da
nema mnogo poznanika, da posle škole ide pravo kući. A ne kao
ovde, do pre pola godine svake večeri smo vas fenjerom tražili
posle škole. Toliko se zaigrate da ne znate ni koliko je sati,
ni gde vam je kuća... Da li i tebi to piše?
-I meni piše slično.
-Mangup si ti Nevena. Ništa nećeš da mi ispričaš... I nemoj. Najlepše
je tako, a ne svi da znaju pa da te zadirkuju.
-Verovatno je tako.
