Janko
sa prozora posmatra kako noge krava tonu u blato, koje je svuda
na putu prema štali. Vida je prebacila staru bluzu preko glave
i deluje još povijenija u leđima. Od prevelikog i neprestanog
rada leđa su počela da joj se krive još u tridesetoj godini života.
U početku je osećala bolove, nekoliko je puta odlazila u banju,
ali joj to nije mnogo pomoglo.I onda, posle više godina, prestala
su da je bole. «Sada nemaju gde. Više ne mogu da se krive. Može
samo da se kičma prelomi.» Tako obično prokomentariše Vida, kada
je upitaju za zdravlje. Mislila je da će u ovim godinama života
uspeti da se odmori, da prepolovi obaveze, ali su se te obaveze
pretvorile u naviku. Sada ima više ovaca i krava nego kada je
bila duplo mlađa.
-Ulazi u kuću! Hoćeš da se prehladiš?! Neka krava, znaju one same
da odu do štale. – Kroz poluotvoren prozor Janko doziva Vidu.
-Evo da položim seno i dolazim odmah... Moram i mleko da procedim.
-Dobro, samo nemoj posle da mi se žališ da si bolesna.
Posle pola sata u sobu ulazi Vida. Skida mokru maramu sa glave
i stavlja je preko naslona stolice, pored šporeta. Iza nje ostaju
tragovi mokrih čarapa na podu.
-Idi presvuci se. Kako ne osećaš da si skroz mokra?
Vida ga ne čuje, seda na krevet i počinje da masira desnu nogu.
-Što me boli, prokleta da je. A i kako da me ne boli. Od kako
sam prohodala stalno sam u pokretu. Čini mi se da stojeći i spavam.
Ovo mi je najviše od čuvanja životinje... Kada se samo setim.
Pokojna majka mi u torbicu stavi malo sira i hleba i po ceo dan
čuvam ovce. – Više za sebe govori Vida. Onda se okrenu prema Janku,
koji sedi za kuhinjskim stolom. – Kada bi skuvao kafu, čini mi
se da bi me vratila u život.
-Ja da kuvam kafu!? Eto je na ivici šporeta džezva, u njoj već
ima vode, a stavio sam i šećer, jer ti u kafu stavljaš šećera
kao kada praviš kolače. A tu je i posuda sa kafom, pa kuvaj sama.
-Kada si sve pripremio što je nisi skuvao?
-Ja ne kuvam kafu... Slabo je i pijem... Bole te noge. Lepo te
zovem malopre da uđeš u kuću, a ti, ako tog trenutka ne uradiš
ono što si naumila, misliš da će sve da propadne.
-Šta mogu kada sam takva. Vidim i ja, ali je to jače od mene.
Ćute i piju kafu. Vreme je ručku, a ni jedno ne pomišlja na jelo.
Od kako je Borivoje otišao, pa sve do ovih prvih oktobarskih dana,
nisu pojeli ni pet kilograma brašna. Vida ispeče hleb, koji posle
po nekoliko dana prebacuju iz kredenca na sto i obrnuto, sve dok
ne otvrdne. U toku svakog obroka se sporečkaju, zato što jedno
drugom prebacuju da ne jede ništa. A onda ućute i sede za stolom
po sat i više.
Najteže im je uveče kada zatvore stoku i kada uđu u praznu kuću.
U ovo doba godine retko im ko dolazi u goste, a ako i naiđe, onda
je to pre podne. Uveče odgledaju dnevnik, zatim uključe radio
i tako sede i ćute. Vida ponekad plete, ali u poslednje vreme
sve slabije, jer ne vidi dobro, sa naočarima koje ima, a doktorka
Vera tek za deset dana ide u grad, u bolnicu, kada će joj doneti
naočare sa većom dioptrijom.
Na spavanje odlaze oko deset sati, a uspeju da zaspe tek pred
zoru. Za sve to vreme ćute. Ujutru Vida zna, po punoj pepeljari
opušaka, pored Jankovog kreveta, da je bio budan, barem do pola
noći. Na svakom koraku u kući, oko kuće ili štale, na livadi,
Janko i Vida nailaze na stvari ili neke detalje koje pripadaju
Borivoju. Svaki put, kada pomeri njegove knjige ili neko drvo
prislonjeno na štalu, sa kojim se on igrao, Vida zaplače. Uzme
to drvo, okreće ga i zagleda, a ona ga pola sata i više nosi po
dvorištu i oko kuće, da bi ga na kraju vratila na ono mesto na
kojem ga je Borivoje ostavio.
I kada im neko dođe u posetu, stalna tema za razgovor su Borivoje
i njegova pisma. Doktorka Vera dolazi jednom nedeljno, zajedno
sa nastavnikom Milunom. Kritikuje Janka i Vidu što nedovoljno
jedu što ne koriste vitamine, koje im je prepisala. A njih dvoje
kao deca, pravdaju se tako što optužuju jedno drugo. Dok doktorka
razgovara sa njima, Milun im nacepa drva i nasloži ih pored kuće.
Janko se ljuti, a Milun mu kaže da on to radi zbog sebe, da bi
imao dobru kondiciju. Na kraju im Janko i Vida čitaju Borivojeva
pisma.
