"Sada
Nevena piše domaći iz matematike. A možda uči tekst za pozorišnu
predstavu. Da sam sa njima verovatno bih dobio neku od glavnih
uloga. Nije važno i da ne učestvujem u predstavi, samo da sam
sa Ivanom, Marijom, Vesnom, Dejanom. Ipak sada najviše razmišljaju
o ekskurziji, na koju kreću krajem meseca. Ako ih posluži vreme,
kao prošle godine,kada su se mnogi kupali u maju, provešće se
odlično. Kada se samo setim kako smo u hotelskoj sobi igrali kviz.
Svako sedi na svom krevetu, pored kojeg se nalazi zidna lampa.
Jedan postavlja pitanje, a ostali, ko pre upali lampu ima pravo
prvi da odgovara. Posle trideset pitanja, ko sakupi najmanje poena,
sutra dan časti sok. Sve tri večeri poslednji je bio Dejan, zato
što mu je lampa pokvarena i teško se palila."
Svaki naredni dan u Minhenu Borivoju je izgleda sve teži, dosadniji
i sumorniji. Primetio je da nije samo on usamljen, nego takva
su skoro sva deca u školi. Vedran Zarić iz Bosne, sa sestrom i
ocem živi u Minhenu već pet godina, a sam priznaje da za to vreme
nije otišao ni kod jednog dečaka ili devojčice kući. Zato što
niko od njih nema dovoljno mesta u stanu i zato što ako si stranac
u drugoj zemlji ne znači samo da si stranac prema građanima iz
te zemlje, nego si stranac i za sve ostale, koji u toj zemlji
borave kao i ti.
Umor i svakodnevne radne obaveze, koji okupiraju i odvajaju Stevana
i Nadu od Borivoja, njegovo nesnalaženje i donekle tvrdoglavost
da prihvati samo ono na šta je primoran, počeli su da kod njega
prvo stvaraju ogorčenje i odbojnost, a posle izvesnog vremena
i ravnodušnost, prema svemu što se oko njega dešava, da bi poslednjih
dana, počeo sve više da razmišlja o tome kako bi najbolje bilo
da sve ovo preseče, tako što će napustiti Minhen i vratiti se
kući, bez obzira da li će se roditelji sa time složiti ili ne.
Ova ideja je vremenom postajala sve jača i ozbiljnija, jer je
i dalje na svakom koraku nailazio na odbojnost, otuđenost, netrpeljivost
i nerazumevanje. Kao potvrda svega bili su njegovi učenici iz
odeljenja, koji se ponašaju slično kao i on. Strah da će ostati
stranac u odeljenju, a sutra na poslu, na ulici, fudbalskom stadionu,
samo učvršćuje njegovu odluku o povratku kući, na bilo koji način.
Ovakvom odlukom će sigurno povrediti i naljutiti roditelje što
najmanje želi, ali ako sada ništa ne preduzme, svaki naredni dan
za tako nešto ostavlja sve manje mogućnosti. Da pokuša ponovo
da razgovara sa roditeljima, o tome da se svi vrate kući, unapred
zna da neće uspeti da ih ubedi. Problem je što ne zna kako da
se vrati kući, jer nema sopstveni pasoš i nema dovoljno novca
za voznu ili autobusku kartu. Ostaje mu jedino da ilegalno prelazi
granice.
Odlučio je da što pre kupi auto kartu Evrope i da počne redovnije
da prati vremensku prognozu, kako bi mogao da odredi datum putovanja.
Najbolje vreme za polazak je petak popodne. Tako ne može da se
primeti da je izostao sa nastave, a do ponedeljka bi trebalo da
stigne kući.
Već u prvi petak, koji dolazi, Stevan ima zakazanu vožnju za Hamburg,
a kako Nada nikada nije bila u tom delu Nemačke, odlučili su da
svi zajedno putuju. Roditeljima će reći da ne može sa njima, jer
ima da uči nemačku gramatiku. A kada se u nedelju veče vrate sa
puta, čekaće ih pismo na stolu, sa njegovim izvinjenjem. Zna da
je ovakav plan nepošten i da će kod roditelja izazvati bol, strah
i ljutnju, ali ne zna bolji način da prekine ovu situaciju.
